DR JOVANA STOJKOVIĆ SA DEVET PITANJA BACILA VAKCINAŠKI LOBI NA KOLENA!

DR JOVANA STOJKOVIĆ SA DEVET PITANJA BACILA VAKCINAŠKI LOBI NA KOLENA! VAKCINE I SVE O VAKCINAMA 9 PITANJA BEZ ODGOVORA

Dr Jovana Stojković

Dr Jovana Stojković: VAKCINE – PITANJA BEZ ODGOVORA! – prvi deo

Na nedavno održanoj konferenciji koja je govorila o (ne)opravdanosti prisilne vakcinacije nije bilo nikoga ko je ovu meru predložio, inicirao i izglasao. Epidemiolozi su poslali svog predstavnika koji nam se nije obraćao, ali je svoje kolege izvestio o učesnicima konferencije i njihovim stavovima, koje je ocenio kao nekompetentne, nenaučne i u najmanju ruku sumnjivog mentalnog zdravlja  što je stari način da se diskusija o vakcinama ne otvori.

Sa svog vrlo zaštićenog položaja posvećenika kojima se jedinima naučna istina o vakcinama ukazuje, odbijaju da svoje stavove koji su u suprotnosti sa Ustavom i koji vrlo zadiru u živote naše dece razložno obrazlože služeći se tehnikom diskvalifikacije neistomišljenika koje (o paradoksa) pozivaju na odgovornost za neke buduće epidemije, dok su sebe, ostale lekare u lancu i proizvođače vakcina zakonski  oslobodili svake odgovornosti ukoliko nekom naškode sprovodeći svoje prisilne metode.

U međuvremenu, svesni svoga slabog znanja i neelitnosti, postavićemo u etar osnovna pitanja koja muče svakog roditelja kojima, zaboga, nije dovoljan njihov autoritet da bi podvrgli dete vakcinaciji.

PITANJA

Pitanja ćemo formulisati na osnovu citata iz udžbenika Medicinskog fakulteta u Beogradu, nekih drugih knjiga, jedne doktorske teze i članaka sa Vikipedije. Nadam se da nam priznajete pravo da umemo da čitamo i da smo prosečno pametni da razumemo kontekst. Uzgred, koristili smo se i nekom lakšim računskim operacijama, iako nismo matematičari po struci, ali nam nemojte uzeti za zlo.

Srećom, teksta o vakcinama za čitanje nije bilo previše:

Pedijatrija – 6,5 strana,

Epidemiologija – 9 strana,

Infektivne bolesti – 2 strane,

Imunologija – 2 strane.

Možda ova brojka od 19,5 stranica koje su posvećene vakcinama ne znači ništa, ali ako uzmemo u obzir da je broj strana koje svaki student medicine pročita u toku svog školovanja hiljadu puta veći, shvatamo da je prostor koji se daje metodi koja je spasla čovečanstvo neshvatljivo mali.

1. KAKO VAKCINE DELUJU?

Udžbenik iz pedijatrije nam to objašnjava u cele 4 rečenice na osamnaestoj strani. Obzirom da udžbenik iz  Imunologije ima 309 strana na kojima se objašnjava način funkcionisanja imunog sistema, da li se čini mogućim da proces čiji je glavni cilj upravo delovanje na imuni sistem bude opisan sa četiri rečenice i da to bude dovoljno i validno? Udžbenik iz Epidemiologije ovo pitanje malo detaljnije razmatra, ali nam i otkriva koliko je način na koji vakcine deluju na organizam pitanje vere, a ne nauke:

„Mnoge vakcine, koje se već decenijama uspešno koriste, pripremane su BEZ VEĆEG ili čak BEZ IKAKVOG poznavanja funkcionisanja imunog sistema i načina na koji na taj sistem treba delovati da bi se dobio željeni imunološki odgovor. Devedesetih godina prošlog veka imunolozi su se uključili u RAZVOJ vakcina.“ – 153. str. Epidemiologija.

Pretpostavimo onda da se devedesetih (nakon decenija primene vakcina) konačno saznalo na koji način rade. Autor udžbenika Epidemiologije nudi objašnjenje da „nakon aplikacije vakcina dolazi do produkcije specifičnih antitela… na ovaj način, tj. indukcijom humoralnog imuniteta deluju i vakcine protiv tetanusa i difterije – one indukuju nastanak dovoljnog titra antitela koji može da neutrališe sekretovani toksin“. U redu, jasno ko dan, ali u nastavku se kaže da „način delovanja vakcina protiv malih boginja, zaušaka i crvenke je takav da indukuju antitela, ali je od značaja i celularni imunitet T ćelijskog odgovora tipa 1“.

Antitela i celularni imunitet

Da li je moguće da antitela i celularni imunitet T ćelijskog odgovora tipa 1 deluju zajedno? Prema „Imunološkom bukvaru“ koji se može naći na sajtu Medicinskog fakulteta u Beogradu, diferenciranje T ćelijske loze u pravcu T1 limfocita (koja deluje protiv virusa), upravo sprečava proliferaciju T2 loze koja bi dovela do stimulacije B limfocita da stvaraju antitela:    

“Jednom započeta, polarizacija TH0 limfocita se obnavlja i održava pošto citokini koje stvara jedna subpopulacija stimulišu njeno razviće, a inhibišu razviće druge subpopulacije. Tako IFNg koji stvaraju TH1 limfociti ima dvojno dejstvo. On istovremeno stimuliše razviće TH1 limfocita, a inhibiše razviće TH2 limfocita. Obrnuto deluje IL10 koji stvaraju TH2 limfociti. „Imunološki bukvar“, prof.dr Mirko Simić.

Ako pokušamo da shvatimo gore navedeno objašnjenje autora Epidemiologije i da pretpostavimo da su se antitela odnosila na eventualne trenutke kada je virionu u ekstracelularnom prostoru dolazimo do još jedne zbunjujuće konstatacije : “Za primarni odgovor na antigen vakcine je potreban period od nekoliko dana, a cirkulišuća antitela se pojavljuju posle nedelju dana“ (18. str. Pedijatrija), što bi onda obavezivalo virus da sačeka jedno nedelju dana pre negu uđe u ćeliju, ne bi li ga antitela neutralisala, zašta ne znamo da li se dešava u praksi.

Interesantan je zaljučak na strani 170. Imunologije: ”Većina vakcina koje su trenutno u upotrebi deluju tako što stimulišu produkciju neutrališućih antitela. Mnogi drugi pristupi su u fazi ispitivanja sa ciljem da se stvore vakcine koje mogu da stimulišu protektivni celularni imunski odgovor“. Ako znamo da je upravo ovaj tip odgovora potreban za borbu protiv virusa, kako uopšte deluju antivirusne vakcine koje već godinama primamo (morbili, rubela, pilopmijeliris, zauške)?

Zna li se kako se T ćelije pretvaraju u efektivne tj memorijske?

Delovanju vakcina se pripisuje stvaranje memorijskih ćelija  koje će pri ponovnom susretu sa mikrobom dovesti do jačeg i bržeg odgovora. Objašnjenje kako vakcine dovode do ovoga udžbenici  ne nude, ali nađosmo interesantnu konstataciju: „Ne zna se kako se T ćelije pretvaraju u efektivne ili memorijske „114. str Imunologija“.

Prost čovek bi se zapitao kako možemo znati da nešto radi određenu stvar kada ne znamo kako radi.

. ZAŠTO SE VAKCINE NA NEPRIRODAN NAČIN UNOSE U ORGANIZAM?

Nije da smo neki neviđeni ljubitelji prirode, ni zakleti vegani i hodači po rosi, ali smo čuli da telo ima nešto što se zove urođeni imunitet i velikim delom počiva na sluznicama i koži, kao i da to ima svoju funkciju, npr: „Reakcije urođene imunosti obezbeđuju i druge signale …koji osiguravaju da stečenu imunost pokreću samo mikroorganizmi, a ne i neinfektivne supstance.“ – 48. str. Imunologija.

Pitanje je da li se onda zaobilaženjem ove urođene imunosti pri vakcinaciji naš imunološki sistem lišava „drugih signala“ i da li tada naša stečena imunost može biti pokrenuta i neinfektivnim supstancama (dodaci u vakcini) i kakve to posledice ima?

„Osim što omogućavaju ranu odbranu od infekcija, reakcije urođene imunosti obezbeđuju i druge signale koji sadejstvuju sa antigenima u aktivaciji B i T limfocita“ – 47. str., Imunologija.

Da li se zaobilaženjem urođene imunosti B i T limfociti lišavaju ovih signala i kakve to posledice ima po njihovu aktivaciju?

3. ZAŠTO TEK ROĐENO DETE PRIMA VAKCINE?

Ah, mi majke, umemo da budemo tako osetljive, pa da dramimo što će naše tek rođeno dete biti podvrgnuto invazivnoj, a po novom zakonu preventivnoj proceduri, pa pedijatri ne znaju šta će sa nama. Sigurno oni koji prave kalendar imunizacije znaju koje je najbolje vreme za „prevenciju“ i znaju da objasne npr. sledeću situaciju:

„Pasivno primljeni majčini imunoglobulini nestaju iz organizma deteta od 3. do 5.meseca, a postupno ih zamenjuju detetovi. U dobi između 3.-5. meseca je koncentracija ukupnih imunoglobulina u plazmi deteta najniža – fiziološka hipogamaglobulinemija“ – 352 str. Pedijatrija prof Duška Mardešića – Školska knjiga Zagreb.

Koliko shvatamo, najmanje imunoglobulina koji su neophodni za odbranu organizma dete ima u ovom periodu. Zašto onda u periodu od 3-5. meseca deca dobijaju 2h Di-Te-Per, 2h polio i hepatitis B vakcinu, 5 vakcina? Nije li logičnije da se one daju onda kada je imuni sistem sposobniji da odreaguje na njih. Mora da postoji neko naučno objašnjenje…

4. DA LI SU VAKCINE EFIKASNE?

„Nema idealne vakcine. Poželjno je da vakcina ima što više od sledećih karakteristika: …stvara zaštitu od klinički ispoljene bolesti… da daje dugotrajan, po mogućnosti doživotan imunitet“ – 155. str. Epidemiologija.

Ako je samo poželjno da vakcina stvara zaštitu i to po mogućnosti dugotrajno, zašto i vakcinisanje nije poželjno i po mogućnosti?

„Korist od vakcinacije podrazumeva delimičnu ili potpunu zaštitu od infekcije imunizovane osobe“ – 155 str. Epidemiologija.

„Prema našim zakonskim propisima, kontrola neuspeha imunizacije vrši se samo za jednu vakcinu, protiv tuberkuloze“. – str. 160. Epidemiologija.

 „Otpornost stečena imunizacijom traje više meseci ili godina“ – 18. str. Pedijatrija.

„Kao i kod svake druge vakcine, vakcinacija sa MMR-VaxPRO ne mora da obezbedi zaštitu kod svih vakcinisanih osoba.” – MMR uputstvo str. 4.

„Kao i prilikom primene drugih vakcina, primena vakcine Engerix B možda neće dovesti do potpune zaštite Vašeg organizma ili organizma Vašeg deteta od hepatitis B infekcije.” – 5. str. Uputstvo za vakcinu protiv hepatitisa.

Čemu onda sva hajka na nevakcinisane kada gornji navodi ukazuju da vakcina ne mora da bude efikasna, kao i da je njen efekat ograničen (meseci ili godine), što bi značilo da su ljudi kod kojih vakcina nije delovala, kao i oni kod kojih je dejstvo prošlo u istom imunološkom statusu u odnosu na konkretnu bolest kao i nevakcinisani? Kako gornji navodi tvrde ne možemo znati ko je imun, a ko nije, jer se kontrola neuspeha imunizacije ne sprovodi. Pitamo se na osnovu čega su samo nevakcinisani označeni kao neimuna populacija koja se može razboleti, a ne i gore pomenute dve grupe?

5. DA LI NEVAKCINISANI UGROŽAVA KOLEKTIVNI IMUNITET?

Na pola stranice  u Epidemiologiji (i nigde više) ova misteriozna pojava je objašnjena na sledeći način:

„Kolektivni imunitet predstavlja otpornost neke populacije prema pojedinim bolestima i izražava se kao proporcija imunih u kolektivu. Kada u populaciji veliki broj pojedinaca postane imun, malo je verovatno da inficirana osoba dođe u kontakt sa osetljivom osobom.“ – 151. str. Epidemiologija.

Ova matematička verovatnoća je ono za šta tvrde da ugrožavaju nevakcinisani, ali ako bolje sagledamo gornju definiciju, i uočimo pojam IMUN, shvatamo da imun može biti samo čovek koji je prirodno preležao bolest. Pozivajući se na prethodne citate, pitamo se da li je moguće izjednačavati obuhvat vakcinacije (koliko je odsto dece vakcinisano) sa imunošću, obzirom da smo gore pročitali da vakcinisani  mogu biti neimuni.

„Otpornost kolektiva prema širenju infektivnog agensa odražava verovatnoću da će oni koji su osetljivi doći u kontakt sa inficiranom osobom. Stepen kolektivnog imuniteta koji je potreban da bi se sprečila pojava bolesti zavisi od:

1. sposobnosti pojedinca da prenosi zarazu,
2. dužine njegove zaraznosti,
3. vrste agensa,
4. veličine i vrste kolektiva.“

Vidimo da stepen kolektivnog imuniteta zavisi od više stavki. Većina ljudi misli da nevakcinisano dete ceo svoj život danonoćno izlučuje klice i bljuje ih ostalima u lice. Međutim, dete koje oboli npr. od morbila zarazno je 1-4 dana pre razboljevanja (Infektivne bolesti str. 218.). Ostalo vreme bolesti provodi u kući izolovano (nikada nisam videla dete bolesno od zaušaka i boginja u obdaništu i igraonici). A da li vakcinisano dete može biti zarazno?

“Kod većine osetljivih osoba, 7 do 28 dana posle vakcinacije zabeleženo je izlučivanje malih količina živog atenuisanog virusa rubele iz nosa ili grla. Ne postoje potvrđeni dokazi koji bi ukazali da se virus na taj način preneo na osetljive osobe koje su bile u kontaktu sa vakcinisanom osobom. Isto tako, prenošenje virusa putem bliskog ličnog kontakta, iako postoji kao teorijska mogućnost, ne smatra se značajnim rizikom.“ – MMR Uputstvo, strana 11.

Kada smo kod veličine i vrste kolektiva, pitamo se, nije li to vrlo promenljiva kategorija, sad si u obdaništu, pa si u parku, pa u igraonici, pa kod babe i dede, šta je onda tada i koliki je kolektivni imunitet?

Zašto se teza o 95% vakcinisanih kao uslov za sprečavanja epidemije ne odnosi onda na sve nas, a ne samo na decu?

Hajdemo svi da primamo vakcine na par meseci ili godina, zar to ne bi bilo logično?

Da li virusi gledaju u krštenicu i ne ulaze u one preko 18 godina ili ne prelaze državne granice pa npr. u Nemačkoj nema opasnosti od smrtonosnih epidemija, a u Srbiji ima?

Koliko je žrtava imala smrtonosna epidemija variole u Jugoslaviji, nekoliko desetina?

Koliko je žrtava oštećenih  prisilnom vakcinacijom koja je sprovedena tada, nekoliko stotina?

Da li je čovek koji je ovu zarazu doneo u Jugoslaviju bio propisno vakcinisan?

6. DA LI SU VAKCINE BEZBEDNE?

„Iako je u modernoj proizvodnji vakcina sve manje neželjenih efekata, ipak se može reći da nijedna vakcina nije potpuno bezbedna“ – 160. str. Epidemiologija, Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu.

“Iako su moderne vakcine bezbedne, kod malog broja vakcinisanih osoba se mogu javiti neželjene reakcije ili infektivna bolest protiv koje je vakcina data“. – 20 str. Pedijatrija.

– Navedene neželjene reakcije sa 20. str. Pedijatrija i 158. str. Epidemiologija: alergijska reakcija, lokalne tipa zapaljenskog procesa, vakcinalna bolest, „simptomi poremećaja centralnog nervnog sistema“… najteža komplikacija je postvakcinalni meningoencefalitis nakon vakcinacije protiv velikih i malih boginja, besnila“ – 20. str. Pedijatrija.

Prema podacima Evropskog foruma za vigilanciju vakcina od 1990-2011. god. bilo je 4.115 smrti kao posledica vakcinacije, što bi značilo da je u tih dvadeset godina jedna osoba dnevno umirala od vakcina. Zašto ovo nije epidemiološki problem koji se uz zvuke horor filma pušta na televiziji, ali jeste kada nekoliko desetina dece dobije morbile od kojih im ništa ne bude?

Sledeća rečenica prikazuje sve što budući lekar može da pročita u svojim udžbenicima o dodacima u vakcini:

“Osim aktivne komponente u sastav agenasa za imunizaciju ulaze stabilizatori, konzervansi, antibiotici, ađuvansi i suspenziona tečnost. Kao ađuvans se koriste soli aluminijuma. Do alergijske reakcije može doći na bilo koju komponentu vakcine“ – 18. str. Pedijatrija.

Da li je samo problem alergijska reakcija za koju se nikad ne može znati ko će je imati, a koja u svom najtežem obliku može biti anafilaktički šok i smrt i da li je moguće čoveka prisiliti da se protiv svoje volje eventualno izloži ovakvom scenariju? Pogledajmo (iz uputstva proizvođača o vakcinama) čega još ima u njima.

MMR vakcina – sastojci:

Natrijum fosfat; dinatrijum fosfat; kalijum  fosfat; dikalijum-fosfat; hidrolizovani želatin svinjski; medijum199 sa Henksovim solima; Eagle-ov minimalni esencijalni medijum; mononatrijum-L-glutamat; neomicin; soda bikarbona.

Skoncentrišimo se na fosfate. Na Vikipediji možemo naći da su: “.. prezervativi mesa. Oni služe kao alternativa natrijum nitritu. Oni su često prisutni u konzerviranom mesu. Oralni fosfatni pripremni lekovi (korišćeni za pripremu za kolonoskopiju) su povučeni sa tržišta u Sjedinjenim Državama, mada je evidencija o uzročnosti nepozdana.[2] Pošto su bezbedne i efektivne zamene za fosfate dostupne, nekoliko medicinskih regulacionih agencija je preporučilo opšti prestanak upotrebe oralnih fosfata.[3]

Pitamo se, postoji li, kakvo drugo do naučno objašnjenje, kako se ove supstance ponašaju kada se nađu u krvotoku odojčeta i koje studije to potvrđuju, obzirom da cenimo evidence based medicinu?

Mononatrijum L glutamat:

Vikipedija.“Može biti povezan s migrenom,[2] alergije na hranu u djece,[3] pretilost,[4] hiperaktivnost djece,[5] pogoršanje simptoma astme.“

„U poslednje vreme ponovo doživljava preporod teorija o toma da je hiperaktivno ponašanje dece  reakcija preosetljivosti na nutritivne alergene i to pre svega rafinisani šećer i aditive“. – 219 str. Pedijatrija

„Kada se glutamat primeni u toksičnim dozama na eksperimentalnim životinjama i on i analogna jedinjenja se ponašaju kao neurotoksini… toksične doze ubijaju neurone koji imaju receptore za to jedinjenje“ – Biološke osnove psihijatrije 153. str.

Pitamo se, postoji li, kakvo drugo do naučno objašnjenje, kako se ove supstance ponašaju kada se nađu u krvotoku odojčeta i koje studije to potvrđuju, obzirom da cenimo evidence based medicinu.

Pentaksim vakcina, sastojci:

„ glutaraldehid, neomicin, streptomcin i polimiksin B, aluminijum hidroksid, trometamol i saharoza, hidridrani Medijum 199 (10 x C bez fenol crvenog), Formaldehid, Fenoksietanol, Etanol“.

Formaldehid 

Vikipedija na engleskom jeziku govori da se na kancerogeno dejstvo sumnjalo još 1978. god. 1987. god. američka EPA klasifikovala ga je kao verovatni kancerogen za čoveka, a nakon više studija SZO 1995. takođe je ovako klasifikovan, da bi kasnije, pod uticajem novih studija, reklasifikovan u „poznati ljudski karcinogen“ povezan sa nazofaringealnim karcinomom, a kasnije i leukemijom.

The formaldehyde theory of carcinogenesis was proposed in 1978.[43] In 1987 the U.S. EPA classified it as a probable human carcinogen, and after more studies the WHO International Agency for Research on Cancer (IARC) in 1995 also classified it as a probable human carcinogen. Further information and evaluation of all known data led the IARC to reclassify formaldehyde as a known human carcinogen[44] associated with nasal sinus cancer and nasopharyngeal cancer.[45] Recent studies have also shown a positive correlation between exposure to formaldehyde and the development of leukemia, particularly myeloid leukemia.[46][47])

Pitanja koja se nameću

Pitamo se, postoji li, kakvo drugo do naučno objašnjenje, kako se ove supstance ponašaju kada se nađu u krvotoku odojčeta i koje studije to potvrđuju, obzirom da cenimo evidence based medicinu.

Aliminijum hidroksid – Nedavno odbranjeni doktorat na Medicinskom fakultetu u Beogradu pod nazivom „Uticaj aluminijuma na strukturne i biohemijske karakteristike mozga pustinjskih miševa“, bio nam je izvor za naredne citate.

„Više studija je pokazalo da sa unosom Al u organizam raste individualni rizik od nastanka neurodegenerativnih oboljenja uključujući i Alchajmerovu bolest (AB), a da je sam etiopatogeneteski mehanizam i dalje predmet izučavanja i pretpostavki .“

„Al prolazi kroz krvno-moždanu barijeru (KMB) (Yokel 2002) i akumulira se u glijalnim i neuralnim ćelijama centralnog nervnog sistema (CNS) (Levesque i sar., 2000; Aremu and Meshitsuka 2005).“

„Takodje, u eksperimentalnoj studiji nakon injekcione administracije Al soli novozelandskim belim zečevima opisana je pojava neurofibrilarne degeneracije morfološki nalik neurofilamentoznim agregatima u bolesnika sa AB .“

Pitamo se, postoji li kakvo drugo do naučno objašnjenje, kako se ove supstance ponašaju kada se nađu u krvotoku odojčeta i koje studije to potvrđuju, obzirom da cenimo evidence based medicinu.

7. DA LI SU VAKCINE POVEZANE SA POJAVOM AUTIZMA?

„Neophodno je pomenuti i pitanje eventualne uloge vakcinacije (žive atenuirane vakcine-morbili, rubela, pertuzis, difterija, parotitis) u KOMPROMITOVANJU imunog statusa dece i sledstvenog učešća u zbivanjima oko pojave autizma. Naime, brojni izveštaji u poslednje vreme, govore o koincidenciji vakcinacije i pojave autizma.“ – 214.str., Psihijatrija, Medicinski fakultet Univerzitet u Beogradu.

Da li su onda lekari koji sa velikih medija odmahuju glavom na ovu povezanost neinformisani i zašto, ili ne govore istinu i zašto?

„Infantilni autizam je psihoza nepoznatog uzroka od koje prosečno oboli troje od 10.000 dece“ 48. str. Pedijatrija .

„Podaci govore o 4-5 slučajeva dečjeg autizma na 10.000 dece“ – 212. str. Psihijatrija.

Na sajtu Beogradskog udruženja dece obolele od autizma stoji podatak da u Srbiji ima najmanje 1.200 (pretpostavlja se mnogo više dece obolele od autizma). Prema podacima o broju stanovništva RS iz 2014., a koji se mogu naći na internetu, ima 1.239.950 dece do 17 god. Kada podelimo ova dva broja, dobijemo da 1 na 1033 mlađih od 18 godina u Srbiji ima autizam, što se značajno razlikuje od podataka u udžbenicima. Pitamo se da li su se epidemiološke službe bavile ovim povećanim obolevanjem i sa čime ga dovode u vezu?

8. DA LI JE NEVAKCINISANO DETE IZLOŽENO NEPRIHVATLJIVOM RIZIKU?

Sve napred pobrojane knjige slažu se da je najteža komplikacija dečjih bolesti encefalitisi slažu se u podacima da je šansa da oboleli dobije ovu komplikaciju za varičele i morbile 1:1.000, za rubelu 1:6-8.000. Težina encefalitisa i njegove posledice mogu vrlo da variraju, tako da na str 456. Pedijatrije možemo da pročitamo da „meningoencefalitis (kod zauški) nastaje u polovine bolesnika sa parotitisom i da se ne ispoljava uvek klinički“ što bi značilo da je negde redovni pratilac oboljevanja i da ne ostavlja posledice, što potvrđuje i str. 216. Infektivnih bolesti, gde se kaže za varičelozni encefalitis da „prolazi spontano, bez posledica“.

Naše pitanje je, na koje se oblike encefalitisa misli kada govorimo o gornjim brojkama i u kojoj se učestalosti takve vrste javljaju nakon vakcinacije obzirom da „najteža komplikacija je postvakcinalni meningoencefalitis nakon vakcinacije protiv velikih i malih boginja, besnila“ – str. 20. Pedijatrija. Taj podatak nigde nismo mogli naći (proizvođači navode da „nema podataka“ i to baš, gle čuda, uvek za najozbiljnije komplikacije: Gilijen Bareov sindrom, razmaci između udisaja, alergijske ozbiljne reakcije, epileptični napadi i encefaliti), a ključan je da bi se procenio odnos rizik/korist i to samo za ovaj aspekt obolevanja.

Kada prevedemo u procente, opasnost od encefalitisa pri, na primer, morbilima je 0,1%. To se percipira kao neprihvatljiv rizik zbog koga se mora vakcinisati (a da pri tom ne znamo rizik za postvakcinacijski meningoencefalitis). Međutim, iako je smrtnost kod, na primer, operacije slepog creva 0,5% ona važi za rutinsku operaciju pri kojoj niko ne misli da će umreti ukoliko joj se podvrgne. Takođe, prihvatljiv maternalni mortalitet (smrtnost majki) pri carskom rezu je 1-2/1.000, odnosno 0,1-0,2%. Kako znamo da je ova intervencija danas sve više stvar izbora, da li ćemo proglasiti neodgovornom majku koja mu se podvrgava i na primer optužiti je za zanemarivanje deteta, jer se upustila u 0,1% rizika da ga ostavi bez majke, što samo govori o subjektivnom i promenljivom shvatanju prihvatljivosti nekog postupka u medicini. Da li je na primer prihvatljivo da jedna osoba dnevno umre od posledica vakcinacije (Evropski forum za vigilanciju vakcina)?

9. DA LI JE PRISILNO VAKCINISANJE U SKLADU SA MEDICINSKOM ETIKOM?

“U medicinskoj praksi, princip autonomije podrazumeva ne samo spremnost, nego MORALNU, a u mnogim zemljama i ZAKONSKU obavezu medicinskih profesionalaca da poštuju mišljenja, procene i odluke, dakle VOLJU pacijenta u vezi sa njihovim tretmanom, i to u svim segmentima medicinskog postupanja (PREVENCIJA, dijagnoza, terapija, rehabilitacije, istraživački proces) – str. 70. Uvod u medicinsku etiku, Medicinski fakultet Univerzitet u Beogradu.

“Informacija pacijentu mora biti POTPUNA i iskazana na način da je pacijentu sasvim RAZUMLJIVA. U suprotnom, eventualni pristanak je dobijen na način koji se ni na koji način ne može etički opravdati, a za takvo je činjenje u razvijenim pravnim državama, uglavnom predviđena ZAKONSKA SANKCIJA – 72. str. Uvod u medicinsku etiku, Medicinski fakultet Univerzitet u Beogradu.

“Pokazuje sa da prodiranje prava, to jest pravne regulacije u područje medicinskog morala i etike, ne znači uvek i ojačavanje morala i etike, pravo ih katkad i anulira“ – 77. str. Uvod u medicinsku etiku, Medicinski fakultet Univerzitet u Beogradu.

Ženevska deklaracija: „Ni pod pretnjom neću koristiti medicinska znanja tako da kršim ljudska prava ili ugrožavam građanske slobode“.

Nirnberški kongres: „Osoba treba da bude u situaciji da slobodno može da vrši izbor, bez ikakvog uticaja SILE, PREVARE, LUKAVSTVA, PRINUDE, POGREŠNOG PROCENJIVANJA ili drugih prikrivenih oblika primoravanja.

Internacionalni kodeks lekarske etike: “Lekar mora poštovati pravo kompetentnog pacijenta da prihvati ili odbije lečenje.“

Više od 5 sati SNAGE argumenata i neoborivih činjenica nikoga u prepunoj velikoj konferencijskog sali nije ostavilo ravnodušnim

Z A K L J U Č A K

Doktori medicine, koji po zakonu imaju pravo da vakcinišu stanovništvo, tokom svojih studija usvajaju vrlo malo znanja o vakcinaciji, ali su pod prinudom od strane medicinskog establišmenta da istu promovišu, pa i nasilno primenjuju.

Način na koji vakcine deluju nije naučno razjašnjen i svodi se na veru da rade pravu stvar i spisak lepih želja. Kalendar imunizacije koji je najgušći u periodu kada je dete fiziološki najmanje sposobno da proizvodi antitela je, u najmanju ruku, zbunjujući. Efikasnost vakcina je delimična i ograničenog roka, što priznaju, kako autori udžbenika, tako i proizvođači u uputstvima za lek. Kontrola uspeha vakcinacije se ne sprovodi.

Koncept kolektivnog imuniteta je složen, zavisi od brojnih faktora i usko se tumači.

Neželjena dejstva su neistražena, bez podataka o učestalosti najtežih neželjenih dejstava od kojih su neka ista kao i komplikacije prirodne bolesti zbog kojih vakcine i dobijamo.

Nema studija o ađuvansima i aditivima  koje bi dokazale nemoguće, a to je da neurotoksin nije neurotoksin i da karcinogen nije karcinogen.

Eventualna veza vakcina sa epidemijom autizma se prećutkuje.

Prisilnom vakcinacijom krše se elementarne etičke postavke u medicini i Ustav RS (član 25).

Neprimeren, elitistički stav prema roditeljima i kolegama koji drugačije misle ukazuje na sektaški duh moderne medicinske inkvizicije koja se sa jedne strane zalaže za kažnjavanje roditelja kojima se pripisuju etikete indukovanog ludila, a sa druge lekarima kojima se osporava akademski stav po ovom pitanju i stalno spočitava nekompetentnost.

Zašto onda epidemiolozi ne vakcinišu decu, a ne doktori medicine, kako stoji u zakonu?

I da li onda možemo očekivati da se zakonski odredi ko ima pravo na rađanje dece? Na primer, osobe koje su članovi Mense sa završenim Medicinskim i Pedagoškim fakultetom?

IZVORNIK:

1. Infektivne bolesti, udžbenik za studente medicine, izdanje 2004.
2. Psihijatrija, udžbenik za studente medicine, izdanje 2007.
3. Pedijatrija, udžbenik za studente medicine, izdanje 2001.
4. Epidemiologija, udžbenik za studente medicine, izdanje 2006.
5. Medicina i društvo-Uvod u medicinsku etiku, 2015.
6. Osnovna imunologija, četvrto izdanje , 2013.
7. Biloške osnove psihijatrije, Slobodan Jakulić-Vladimir Desimirović

Priredila: dr medicine Jovana Stojković