Насиље над породицом

    

Таман што су се рекламе и билборди  са оплављеним женама и плавокосим дамама из јавног живота   које их подржавају  завртеле по нашој  (не)свести, у државне установе улетели су едукатори и подизачи исте, како би лекарима (којима је у врлом новом свету додељена улога чувара логора) дочарали нови закон о „насиљу у породици“.

Као и сваки проблем који захтева ефикасно решење  и овај је преувеличан уз здушну помоћ окупаторских медија који су малу популацију  психопата  изједначили са целокупном мушком популацијом у Србији. Кастрација наших мушкараца спроводи се темељно и на свим друштвеним нивоима. Сраман однос према нашим борцима и одвођење у белосватске казамате, укидање обавезног војног рока, перфидно разоружавање народа,  свакодневно ускраћивање родитељских права разведеним очевима и њиховој фамилији, па све до апсолутне доминације ћосавих, феминизираних  тв водитеља евнуха  са ишчупаним обрвама, само су неке од метода које сугеришу да је отац-муж-заштитник нешто што је превазиђено и непотребно. Тако ће горе поменути убудуће моћи да буде истеран из сопствене куће и живота само на основу пријаве своје жене, која неће морати да доказује да је до физичког насиља дошло,  али и комшије, чија ће грађанска дужност бити да пријави сваку брачну свађу коју у пролазу начује. Како нам је објашњено, полицијски службеник ће у најкраћем року излазити на терен и на основу апсолутно субјективне  „процене ризика“, чак и у случајевима када никаквог насиља није било, моћи ће да „осумњиченог“  пошаље у затвор, јер „насиље у породици  није приватна ствар, већ државна!“. Наравно, неопходност доношења новог закона иако и ранији закони санкционишу насилничко понашање , правда се тиме што се „указала потреба да се жртве додатно заштите“, овај пут док је насиље још на нивоу идеације.

Ајде што ово медијско буђење најпростачкијих емоција може да оправда још један упад државе у наше домове код фарматизованих широких народних маса, али човек би помислио да стручна јавност има шта да каже на ово перфидно изједначавање сваке пројаве урођене људске датости као што је агресивност и злоупотреба физичке силе коју називамо насиљем. Такође, стручна јавност би морала знати да је агресивност и нормалан одговор на непријатне дражи, који подједнако поседују мушкарци и жене, само је начин њиховог испољавања различит и културолошки условљен , тако да теза о невиној жртви-жени и агресивном мужу злостављачу која се плански пребацује на сваки мушко-женски конфликт није реална, а (не)разумевање  људске агресивности примитивно је сведено само на физичке нападе. Док је мушкарац  одмах и транспарентно агресиван, најчешће вербално, а ређе физички, женска агресија је одложена, планска и научена да вешто избегава социјалну осуду. Тако жена може користити плач као инструмент принуде у односу на мушкарца, али може њима прикривати и сопствену нарцисоидност и себичност и плач користити као начин повређивања. Мајчинске сузе могу бити начин за изнуду покорничке послушности код деце. Жена може агресивно ћутати, али говорити када „оговара“. Жена може показивати своју агресивност и кроз превару, али и кроз „женске болести“ и нерасположења. Жена је агресивна и када претерано троши, али и када је фригидна и када игнорише пријатеље и родбину мушкарца. Ово не значи да су жене лошије, или да су то мушкарци, али  значи да на различити начин испољавају оно што им је заједничко, а то је агресивност.

Конфликти јесу део живота и човек кроз њих сазрева као личност. Исто тако, они су неизбежни у свакој брачној заједници и њихово решавање камен је темељац за оно што се зове стабилан брак, оно што ће након овог закона бити права реткост у Србији, јер ће држава  бити на вратима при првој брачној свађи спремна да спаси  „невину жртву „ од „потенцијалног убице“ кога ће полицијски службеници детектовати парапсихолошким методама, док ће једино питање које ће стручна јавност да пошање у етар бити исто оно којим се завршила и горе поменута „едукација“:

„А којој полицијској станици да пријавимо?“

Др Јована Стојковић – Председник покрета Живим за Србију