ЗАШТО КОЛЕКТИВНИ ИМУНИТЕТ НИЈЕ ВАЉАН РАЗЛОГ ЗА КОЛЕКТИВНУ ХИСТЕРИЈУ?

ЗАШТО КОЛЕКТИВНИ ИМУНИТЕТ НИЈЕ ВАЉАН РАЗЛОГ ЗА КОЛЕКТИВНУ ХИСТЕРИЈУ?

Најчешћа мантра у мегаломанско-месијанском походу за спасавање човечанства од смртоносних заразних болести је – колективни имунитет. Могла бих сада да ставим сто евра да би врло мали број стручњака који нас прекорева са малих екрана могао да, на препад, дефинише ову појаву. О човекољупцима што пене на друштвеним мрежама да и не говорим.

По уџбеничкој дефиницији, “колективни имунитет представља отпорност неке популације према појединим болестима и изражава се као пропорција имуних у колективу… он одражава вероватноћу да ће они који су осетљиви доћи у контакт са инфицираном особом… степен колективног имунитета зависи од способности појединца да пренесе заразу, дужине његове заразности, врсте агенса, величине и врста колектива.“ „

Примећујемо да у изворној дефиницији нема помена о вакцинисаности појединца и обухвату од 95% који је „неопходан“ за сваку вакцину. Неодрживост овог става видљива је из саме дефиниције, обзиром да вакцинисање или невакцинисање не може утицати на врсту агенса (узрочника болести који је такав, какав је), нити на величину и врсту колектива. Како су ова два аспекта колективног имунитета променљива, променљив је и колективни имунитет за различите болести и колективе .

Вакцинисање, дакле, може утицати само на друга два фактора: способности појединца да пренесе заразу и дужине његове заразности. Теоретски гледано, невакцинисан човек би могао бити преносилац заразе једино у ситуацији да се разболи од одређене болести, али ни тада не представља  значајан епидемиолошки проблем, јер „Болесници са типичном клиничком сликом су без великог епидемиолошког значаја, јер се дијагноза обољења обично поставља на време што омогућава изолацију и адекватно лечења оболелих“. – Епидемиологија, 135 стр.

Њихова заразност пре и после обољевања није угрожавајућа за колективни имунитет:

«Најбројнија обољења код којих болесник у инкубацији (време од неколико дана пре обољевања) није заразан – вариола, варичела, морбили, пертутис, грип, трбушни тифус, паратифуs“… – Епидемиологија, 135.стр.

«Код неких обољења, као што су морбили, варичела, рубела, грип, нема ни асимптоматског клицоноштва, ни клицоноштва након прележане болести“. – 136. стр., Епидемиологија.

Дакле, код невакцинисаног човека, бабавангијском методом слутимо да ће се некад разболети од одређене болести. Чак и ако се ово пророчанство оствари, према претходним наводима, он неће пре, у току и после своје болести бити епидемиолошки значајан.

Вакцинисан човек, пак, теоретски доживљава се као ходајући стерилизатор о чије се слузокоже одбијају микроби. Пракса је међутим показала да он може бити епидемиолошки проблематичан у два случаја: 

1. Када током епидемије има атипичну слику болести која остане непрепозната, па изостане изолација и лечење, што доводи до ширења болести. 

Warfel et al.2014, str.787, наводи да је 2012. у САД била највиша инциденца магарећег кашља у последњих 50 година упркос обухвату од преко 95%

Millen 2004, str.617 , извештава о 51 детету коме је лабораторијски потврђена инфекција магарећи кашљем, од којих је 90,2% било вакцинисано.

Christie i sar. (1994) описују значајно повећање стопе пертузиса у Синсинатију 1993., када је 89% оболелих било у узрасту до 12 године (када би требало да су заштићени). Деца су подељена на групе према узрасту и утврђено је да је по групама било 75%, 55%, 70%, 85% вакцинисаних међу оболелима.

Srugo i sar. (2000) закључује након једне локалне епидемије која је однела живот четворомесечној беби: “Вакцинисани тинејџери и одрасли могу служити као резервоар инапарентне инфекције… зато млади и свеже вакцинисана деца могу служити као резервоар и потенцијални преносилац болести.

Block i sar. (2008) потврђују ширење вируса грипа које је документовано код 28,9%.

2. Када вирус из вакцине буде излучен секретима у околину и изазове епидемију са вакциналним сојем вируса.

Atrasheuskaya i sar. (2008) описују епидемију малих богиња код 27 одраслих, од којих је 74,1% био вакцинисан. Узрочник је био и дивљи вирус и вирус из вакцина.

Morfin i sar. (2002.) отварају питање преноса вируса малих богиња из вакцине, након описа трогодишњака који је након вакцинације има температуру и позитиван брис грла.

Atrasheuskaya i sar. (2006) извештава о шесторо вакцинисаних који су оболели од заушки, а који су заражени од осталих вакцинисаних.

Baker i Mathias (2001) говоре о заражавању 315 особа вирусом заушки из вакцина.Том приликом је оболело 15% вакцинисаних и 4,7% особа из невакцинисане групе.

Као што видимо, када је у вакцини присутан жив вирус, може доћи до ширења у околину. Међутим, када вакцина садржи мртав вирус, не могу се створити довољне количине антитела да би се постигле довољне концентрације IGG које би спречиле колонизацију слузница са одеђеним патогеном. Вакцинисани човек у том случају може бити преносилац заразе, а да не оболи. (Kraigher et al.2011, str. 34.)

Дакле, имамо невакцинисаног човека, који НЕМА узрочника болести у телу и за кога се „основано“ сумња да ће га у једном тренутку имати, па чак и тада бити „епидемиолошки безначајан“, јер ће се моћи детектовати и изоловати, а са друге стране вакцинисаног човека који  ИМА узрочника болести у телу и могућност да неопажено шири инфекцију и у случају кад је узрочник жив, и у случају када је узрочник мртав.

Онај ко ми објасни ко је овде луд, нека ме слободно вакцинише. 

Др Јована Стојковић