STARI DOBRI AUTIZAM – Piše: Dr Jovana Stojković

STARI DOBRI AUTIZAM

„Nalazi Gupte govore o tome da veliki procenat dece sa autizmom ima smanjeni celularni imunitet. Druga, večito atraktivna (ali ne i dokazana) hipoteza je hipoteza o autoimunom mehanizmu nastanka autističnog poremećaja, gde je okidač nepoznati faktor iz okoline. Neophodno je pomenuti i pitanje eventualne uloge vakcinacije u kompromitovanju imunog statusa dece i sledstvenog učešća u zbivanjima oko pojave autizma. Naime, brojni izveštaji u poslednje vreme, govore o koincidenciji vakcinacija i pojave autizma. – “Psihijatrija, str.214., Univerzitet u Beogradu, Medicinski fakultet

Nedavno sam, kao psihijatar, bila pozvana na konsultativni pregled u jednu kliniku gde je lečena dvadesetdvogodišnja autistična devojka. Kolege su zvale zbog njenog uznemirenog i agresivnog ponašanja koje se razvilo u uslovima promene rutine i boravka u bolnici. Osoblje je bilo prestravljeno, roditelji iscrpljeni i namučeni i svi su se nadali da će im psihijatar rešiti problem. Osim dodavanja još nekoliko tableta na već postojeću tonu, nikakvog rešenja nije bilo. U Srbiji ne postoji ustanova koja se bavi odraslim autističnim ljudima. Nadležni psihijatar dotične devojke je bio dečji psihijatar koji je prati od detinjstva.

Ova situacija ukazuje da u Srbiji ne postoji bolnica za odrasle autistične ljude i da ne postoji kadar adultnih psihijatara koji bi se ovom problematikom bavio, a kojom se aktuelno bave isključivo dečji psihijatri. Nagradno pitanje bi bilo, zašto je to tako? Zašto sistem nije organizovan za brigu o ovim ljudima?

Kada nam objašnjavaju da je pošast neurorazvojnih poremećaja postojala oduvek, ali da autizam „nismo prepoznavali“, pa čak i do bizarnih tvrdnji da su ljudi „krili autističnu decu zbog sramote“, nikako da nam objasne gde su svi ti ljudi od sedamdeset, osamdeset, pedeset i šezdeset godina koji imaju autizam (da ne pitamo da li ih možda njihovi stogodišnji roditelji još uvek „kriju“), gde su njihovi doktori koji ih leče i bolnice u kojima se leče?

Interesantno je da ponašanje autistične dece koje „nismo prepoznavali ranije“, sada prepoznajemo i to upravo i samo opservacijom tog „neprepoznatljivog ponašanja“, što znači da je jedini instrument za dijagnostikovanje autizma isti kao i ranije, a to je psihički aparat ispitivača (izuzev ako je ispitivač kiborg).

Teoretičari tvrdnje da je autizam „postojao oduvek“ kunu se u Lea Kanera koji je 1943. (znatno kasnije od oduvek) opisao „rani infantilni autizam“’ – poremećaj koji je smatran za psihotični poremećaj i oblik dečje shizofrenije. Osim sličnog imena, ovaj poremećaj je i etiološki, a i klinički različit od onoga što nazivamo današnjim autizmom ili pervazivnim psihičkim poremećajem koji je uveden u Klasifikaciju američke psihijatrijske klasifikacije (DSM 3) 1980.godine.

Etiološki, dečja psihoza koju je opisao Kaner tumačila se neadekvatnošću i hladnoćom roditelja, dok je današnji autizam nejasne etiologije, ali izvesno je da je posledica neke organske abnormalnosti.

Klinički, dečja shizofrenija se odlikuje postojanjem halucinacija i sumanutih ideja koje nisu tipične za autizam. Uprošćeno, kada nešto ima različitu i etiologiju i klinički sliku, ne može biti ista bolest.

Tipična priča većine roditelja autistične dece u Srbiji je slična. Dete se normalno razvijalo, smejalo, gukalo, govorilo, a onda je zaćutalo zauvek. Ovaj opis uklapa se u sliku razgrađujućeg (dezintegrativnog) poremećaja koji se dovodi u vezu sa zapaljivim i degenerativnim procesima u centralnom nervnom sistemu (Psihijatrija 2028 str., treći tom).

Nagradno pitanje – šta izaziva zapaljive i degenerativne poremećaje centralnog nervnog sistema kod dece do 3 godine od osamdesetih na ovamo? Možda hladna majka i odsutan otac?

Odgovor očekujemo od ovih što oduvek znaju za autizam.

Bar su imali vremena za razmišljanje.

Dr Jovana Stojković