Srpski aluminijum, živa, formaldehid u Torlakovim vakcinama manje toksični i kancerogeni nego inostrani?

Srpski aluminijum, živa, formaldehid u Torlakovim vakcinama manje toksični i kancerogeni nego inostrani?

REAGOVANjE – TRIBINA PATRIOTSKIH HVALOSPEVA:
Srpski aluminijum, živa, formaldehid u Torlakovim vakcinama manje toksični i kancerogeni nego inostrani(!?)

Piše: dr Jovana StojkoNaime, na tribini je rečeno da ne treba postavljati pitanje da li treba vakcinisati, uz odgovor da „naravno da treba“. Ne možemo a da se ne zapitamo šta je to tako jedinstveno i nedvosmisleno u ovoj medicinskoj intervenciji, pa se može netremice prepisati milionskom stanovništvu? Zbog čega je moguće, na primer, odbiti operaciju mozga, a nije moguće ni teoretski odbiti vakcinaciju? Da li će „neodgovorna i neuka“ majka koja odbije vakcinaciju svog deteta biti podvrgnuta i prisilnoj operaciji tumora na mozgu ili je njena neodgovornost i neukost selektivna i promenljiva? Zbog čega se vakcinacija obmanjujuće predstavlja kao neupitna naučna istina, iako je samo aktuelni medicinski konsenzus koji je oduvek imao i neistomišnjenike u medicinskim krugovima?

Zbog čega se vakcinacija megalomanski predstavlja kao neupitno „dostignuće medicine i čovečanstva“ kada podaci državnih statistika govore o ogromnom smanjenju smrtnosti od zaraznih bolesti pre uvođenja iste? Samo za pomenuti pertuzis, u Engleskoj je smrtnost opala za 97,5-99% pre uvođenja nacionalnog programa vakcinacije 1957. U SAD-u se od 1870. do uvođenja vakcinacije smrtnost od pertuzisa smanjila za 77-92%, dok je u Australiji smrtnost od iste bolesti pre uvođenja vakcinacije pala za 85%. Kada je prve vakcine protiv“ virusa variole“ uvodio Džener, čovečanstvo je bilo 150 godina daleko od otkrića elektronskog mikroskopa kojim se virus jedino mogao videti. Do devedesetih godina dvadesetog veka, medicina gotovo ništa nije znala o načinu na koji vakcine stimulišu imuni sistem (Epidemiologija 153.str.), iako je do tada uspela da „iskoreni mnoge bolesti“. To nauka sigurno nije, ali vidimo da postaje religija.

Zbog čega se iznosi nemoguća tvrdnja da vakcine mogu biti bezbedne samo ako se proizvedu u Srbiji, a u slučajevima oštećenja se brani stavom da „svaki lek ima i neželjena dejstva“? Da li su srpski aluminijum, živa ili formaldehid manje toksični i kancerogeni nego inostrani? Da li patriotski hvalospevi mogu da neutrališu činjenicu koju je potvrdio sud u Srbiji da je Torlakova vakcina protiv poliomijelitisa izazvala paralizu dece u Srbiji, kao i BSŽ vakcina koja je razbolela hiljadu kazastanske dece, a kojima je njihovo ministarstvo zdravlja zbog toga platilo odštetu?

Preispitivanje efikasnosti i bezbednosti vakcinacije dešava se širom sveta (ali i u našoj zemlji) i to upravo od strane lekara i naučnika koji su „studirali deset godina i lečili hiljade pacijenata“. Dr Rober Mendelson, dr Fred Klener, dr Džon Sil, dr Ejri Zajerman, dr Vilijam Hauard Hej, dr Rober Simpson, dr J.A.Moris, dr Tom Burbaher, dr Džil Džejms, dr Džefri Bredstrit, dr Harima Tirani, dr Endrju Moulden, dr Brus Lipton, dr Šeri Tenpeni, dr Majl Farli, dr Arči Kalokerinos, dr Stefani Senef, dr Lorin Dej, dr Mejer Ajzenštajn, dr Suzan Hemfris, dr Žilijan Lanktut, dr Pavel Vorobjev, dr Červnoskaja, dr Kiriličeva, dr Oniščenko, dr Lidija Gajski, dr Srećko Sladoljev , dr Đula Sunara i dr Rasel Blejlok, neurohirurg, samo su neki od njih. Ovo ukazuje da je pozivanje na sopstveno naučno i profesionalno zvanje da bi se opravdala potreba za obaveznom vakcinacijom čist psihološki manevar pozivanja na autoritet. Iako nikome ne branimo da veruje da su vakcine neophodne i bezbedne, napominjemo da naučnih dokaza za tako nešto nema, jer sve dosadašnje studije o vakcinama imaju sledeće nedostatke:

Farmakokinetičke studije nisu obavezne, pa se samim tim najčešće ne izvode, te nismo u mogućnosti da znamo kako se dodaci u vakcinama apsorbuju, distribuišu i skladište i telu.
Praćenje neželjenih dejstava obično traje 5 do 15 dana, što onemogućava uvid u srednje i dugotrajne učinke.
Skoro nikada se u studijama ne koristi pravi placebo (na primer fiziološki rastvor), već su to ili ranije vakcine ili ađuvansi bez antigena.
Nema odgovarajućih kontrolnih grupa tj. nevakcinisane dece, jer je „neetično“ nekome ne dati vakcinu.
Metodologija detekcije neželjenih efekata je u najmanju ruku subjektivna i oslanja se na percepciju istih od strane medicinskih sestara ili roditelja i tada se njihov iskaz smatra validnim i naučnim , ali kada dođete sa oštećenim detetom nakon redovne vakcinacije tada ste nekompetentni ili ludi, a vaše dete je anegdota.
Većina studija je finansirana od strane farmaceutskih kuća koje vakcine i proizvode. Komentar nije potreban.
Studije o efikasnosti i bezbednosti vakcina uključuju samo zdravu decu i zbog toga nastaje privid bezbednosti na osnovu koga se odobravaju, a u realnosti se primenjuju na sve većoj populaciji dece sa hroničnim smetnjama.
U ovo vreme „atomske tehnike i prašumske etike“ podsetimo se onoga čega svaki lekar treba da se pridržava:

“U medicinskoj praksi, princip autonomije podrazumeva ne samo spremnost, nego moralnu, a u mnogim zemljama i zakonsku obavezu medicinskih profesionalaca da poštuju mišljenja, procene i odluke, dakle volju pacijenta u vezi da njihovim tretmanom , i to u svim segmentima medicinskog postupanja (prevencija , dijagnoza , terapija, rehabilatacije, istraživački proces).70 str., Uvod u medicinsku etiku, Medicinski fakultet Univerzitet u Beogradu.

“Informacija pacijentu mora biti potpuna i iskazana na način da je pacijentu sasvim razumljiva .U suprotnom, eventualni pristanak je dobijen na način koji se ni na koji način ne može etički opravdati, a za takvo je činjenje u razvijenim pravnim državama, uglavnom predviđena zakonska sankcija“.72.str. Uvod u medicinsku etiku, Medicinski fakultet Univerzitet u Beogradu.

“Pokazuje sa da prodiranje prava , to jest pravne regulacije u područje medicinskog morala i etike, ne znači uvek i ojačavanje morala i etike, pravo ih katkad i anulira“. 77.str. Uvod u medicinsku etiku, Medicinski fakultet Univerzitet u Beogradu.

Ženevska deklaracija – „ni pod pretnjom neću koristiti medicinska znanja tako da kršim ljudska prava ili ugrožavam građanske slobode“

Nirnberški kongres – „Osoba treba da bude u situaciji da slobodno može da vrši izbor, bez ikakvog uticaja sile, prevare, lukavstva, prinude, pogrešnog procenjivanja ili drugih prikrivenih oblika primoravanja.“

Internacionalni kodeks lekarske etike: “Lekar mora poštovati pravo kompetentnog pacijenta da prihvati ili odbije lečenje.“

Naše udruženje neće dozvoliti da se naša nastojanja usmere na sporedne koloseke. Mi idemo pravo u centar! Sloboda izbora po pitanju vakcinacije i ostalih medicinskih tretmana!

Dr Jovana Stojković

Udruženje “Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju” već godinama opominje na neophodnost promene neustavnog zakona koji nalaže obaveznu, a zapravo prisilnu vakcinaciju dece u Srbiji. Svaki dobronamerni i osvešćeni saveznik, a naročito lekar, poželjan je i dobrodošao. Ipak, imamo obavezu i potrebu da reagujemo na poruke sa tribine dvosmislenog, politički korektnog i zbunjujućeg naslova u kojoj su učestvovale dve cenjene dame i dokazani profesionalci u svojim oblastima.