VAKCINALNI SVEDOCI od savesnih građana do bacača kletvi – dr Jovana Stojković

Na početku, da se razumemo. Nemam ništa protiv ljudi koji vakcinišu sebe i svoju decu. Niti protiv lekara koji vakcinaciju preporučuju i sprovode u skladu sa svojim saznanjima i verovanjima i poštujuću lekarsku etiku. U mom najbližem okruženju, moji kumovi, dve porodice sa decom, redovno se vakcinišu. Iako znaju za moj aktivizam za slobodu izbora, nikada nismo razgovarali na temu vakcina, jer se oni po tom pitanju informišu od svojih pedijatara sa kojima imaju odnos poverenja. To je njihovo pravo i sloboda izbora koju im nikada ne bih ugrozila samo zato što imam drugačiji stav.

Međutim, ono što me inspiriše na ovo pisanije jeste pojava pseudoverskih fanatika koji se zalažu za prisilnu vakcinaciju svakog čeljadeta u Srbiji i koji sa orgazmičkim zadovoljstvom dočekuju „idejna rešenja“ korpumpirane vlasti za prisilnu vakcinaciju dece nevernika. Tako je za njih strpati samohranu majku u zatvor zbog korišćenja prava na izbor, sasvim mudra i legitimna stvar, kao i oduzeti dete od roditelja istim povodom.

Iako ovaj nivo vakcinalne psihopatologije nisam sretala u realnom životu, primetna je njihova egzistencija na internetu, u vidu balavljenja na snimke i objave svakog ko pokuša da izusti i „va“ od vakcina. Premda ne zavređuju pažnju prosečno normalnog čoveka koji komunikaciju sa ovakvima završi već na nivou zgražavanja, prosečno nenormalnom psihijatru njihovo ponašanje fenomenološki je zanimljivo.

Primetno je da ova grupa ima nekoliko ničim dokazanih i otrcanih farsa kojima komentariše svako skrnavljenje vakcinalne dogme. Na primer:

Primitivni i neobrazovani ljudi su „protiv“ vakcinacije

Ova generalizacija upućuje se nekritično u vakcinalnom transu, bez obzira na javno iznete stavove ljudi koji su de fakto završili fakultete, medicinske i srodne (Lidija Gajski, Srećko Sladoljev, Branimir Nestorović, Željko Poljak, Nada Jurinčić, Slađana Velkov, Lela Šurlan, Zorica Čavić, Aleksandar Radojević). Uz brojne druge u svetu, kritičan je prema vakcinaciji i Luk Montanje, dobitnik Nobelove nagrade , ali to ne smeta vakcinalnim svedocima da i dalje balave na zadatu temu.

Vakcinacija je iskorenila mnoge zarazne bolesti i spasla živote miliona ljudi! 

Upućivati na državne statistike (Office for National Statistics, 2000., Federal Secyritu Agency, 1947; Department of Health, 1964-2002.), kao i naučne radove koji govore u drastičnom smanjenju smrtnosti i pre uvođenja vakcina (McKeown 1975.), konfrontiranje sa činjenicom da nije bilo masovne vakcinacije protiv najsmrtonosnijih bolesti kuge, tifusa, kolere, činjenica da je pad smrtnosti od tuberkuloze bio sličan u Americi gde vakcina nije korišćena i u, na primer, Velikoj Britaniji gde je korišćena, činjenica da je danas šarlah bezopasna dečja bolest protiv koje ne postoji vakcina, a koja je početkom 20. veka imala smrtnost 20%, ne može razbiti njihov ideo-afektivni blok. Pedesetih godina smrtnost od svih zaraznih bolesti u Srbiji učestvovala je sa 10% u ukupnoj smrtnosti, da bi se u narednih 15 godina spustila na samo 2%. (Uzroci smrti u Srbiji od sredine 20.veka, Ivan Marinković). Obzirom da je šezdesetih tek uvođena vakcinacija prvim dečjim vakcinama u Srbiju, jasno je da to nije moglo uticati na ovaj pad smrtnosti.

Pre pedesetak godina  su deca umirala masovno, od desetoro je petoro preživljavalo zbog „strašnih zraznih bolesti“ koje su se iskorenile vakcinacijom

teza je koju izgovaraju i lekari na značajnim pozicijama u Srbiji.

Prema radu „Uzroci smrti u Srbiji od sredine dvadesetog veka“ Ivana Markovića, pedesetih godina perinatalna smrtnost bila je vodeći uzrok smrti u dece.

Obzirom da perinatalni period obuhvata period od začeća do sedmog dana po rođenju, umrla deca nisu stizala da se razbole i da umru od „strašnih zaraznih bolesti koje su se iskorenile vakcinacijom“, već su umirala od komplikacija vezanih za trudnoću i porođaj. I ova smrtnost smanjena je u narednih 20 godina od 10,1% do 1% ukupne smrtnosti poboljšanjem uslova života u periodu kad najveći broj sadašnjih spasonosnih vakcina nije bio ni uveden.

Nevakcinisana deca su zarazna (!) i zaraziće našu vakcinisanu

Povod je za histeriju „zabrinutih građana“ i pored brojnih primera kada su upravo vakcinisani bili izvor zaraze (Atrasheuskaya i sar. 2008), Morfin i sar. (2002. Atrasheuskaya i sar. 2006), Baker i Mathias (2001) Kraigher et al.2011,str.34…). No, streljajte ih, oni i dalje drže čas o tome kako su vakcinisani „zaštićeni i štite celu polulaciju“., jerbo, to tako „zaštićeno“ zvuči…

U prilog ovoj „tezi“ obično sledi frljanje linkovima o „umrloj deci u Rumuniji od boginja“, koja nisu umrla od neuhranjenosti i pratećih zdravstvenih stanja, već od „pada obuhvata“. Izostaje informacija o oboleljevanju u susednoj Mađarskoj koja je poznata po najvišem obuhvatu vakcinacije i naricanju nad njenim obolelima. 

Ukoliko ste roditelj koji je za neobaveznu vakcinaciju, vi ste degenerik kome treba oduzeti dete

Jer im se javlja da će ono, ni manje, ni više, umreti od malih boginja, iako je smrtnost neposredno pre uvođenja vakcina bila 0,2 na 100.000 u SAD, a 0,11 na 100.000 u Velikoj Britaniji, dok je mortalitet determinisan uhranjenošću, a posledice povezane sa niskom životnim standardom McKeown (1975.). Ukoliko pak vaše dete oboli od malih boginja upravo od vakcine (Praktični vodič za zdravstvene djelatnike za povećenje obuhvata cjepljenja djece, str. 54), onda vam ga ne treba oduzeti jer to je „očekivana reakcija“. Degenerici nisu, na primer, Holanđani koji u 81% slučajeva ne znaju ništa o vakcinama koje daju deci (isti vodič, strana 15.).

Ako ste lekar koji preispituje politiku vakcinacije, onda niste epidemiolog, ako ste epidemiolog, onda niste infektolog, ako ste infektolog, onda niste imunolog

A kada im navedete imena Srećka Sladoljeva i Željka Poljaka, onda su oni „antivakcinalisti“. Zanimljivo da, po zakonu, vakcinaciju može indikovati i sprovoditi doktor medicine (odnosno lekar opšte prakse) kome, nekim čudom, nisu potrebna tajna znanja koja poseduju gore navedeni da bi vas prisilno vakcinisao.

U svetu je vakcinacija neobavezna zato što je nivo „svesti“ visok, pa je obuhvat vakcinacijom preko 95%.

Da ne ponavljamo tabele o vakcinisanosti u periodima od 1997. do 2007. i 2006. do 2012. koje su objavljene na sajtu Batuta i govore drugačije, interesantno da je u Nemačkoj vakcinacija neobavezna i za migrante nepoznatog vakcinalnog statusa. Moguće da Angela Merkel lično dežura na granici i čeka da uđe onaj koji obavi obuhvat ispod 95% da ga prisilno vakciniše.

Nosićete umrlu decu od strašnih zaraznih bolesti na duši 

Omiljena je kletva vakcinalnih svedoka, istih onih koji nemaju ništa protiv da vam oduzmu dete i prisilno ga vakcinišu vakcinama koje mogu dovesti do smrti, invalidnosti, trajnog oštećenja, hospitalizacije, životne ugroženosti (Pravlinik o imunizaciji i načinu zaštite lekovima, obrazac 5.), a koga niko neće nositi na duši, jer su zakonom svi zaštićeni od odgovornosti. To im ne smeta da oduzimaju roditeljima odgovornost koju hoće da prihvate za sopstvenu decu, a koja im po prirodnom pravu pripada. 

I za kraj, neizbežne konstatacije iz „hak-pu“ asortimana od govneta, preko plaćenika do deceubica, koje ne zahtevaju dublju elaboraciju.

Puno megalomanskih izjava, mesijanskih želja, bez sučeljavanja dokaza i dijaloga, afektivno nabijeno, ideološki kruto, logički neodrživo, sektaški svirepo.

A na početku behu zabrinuti  građani koji se brinu za javno zdravlje…

Dr Jovana Stojković,

UG “Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju”