Др Јована Стоjковић: О, нељуди, несоји, багро фах-идиотска! Која ли вас је то наука научила да је детету свуда боље, сем код родитеља? Маријо, мајко Божија, да ли видиш шта раде са твојом децом? Нема ми ноћас спавања. Неће пусти сан на очи, неће кнедла из грла, а уздах из груди. Док милујем своју децу пред спавање, нож ми кида утробу. Док желим мужу лаку ноћ, знам да ће за некога бити бесана. Знам да ће неки људи ноћас у Београду обилазити празну собу своје ћерке, додирујући њене ствари, покушавајући да врате у сећање њен мирис, сећајући се њених окица које су пре три месеца гледале маму и тату пре него би утонуле у сан. Знам да ће размшљати да ли јој је „угодно“ у новој хранитељској породици, да ли се плаши, да ли је љута што је нису одвели кући, да ли су је заборавили, заувек оставили. Можда ће мислити да су умрли, јер деца њених година предосећају смрт као једну егзистенцијалу неман која прети да им прогута најмилије. Наташа и Иван Тркуља, родитељи отете девојчице М
