ПОДРИВАЊЕ УСТАВНОСТИ ПОД ВЕЛОМ (ЗЛО)УПОТРЕБЕ ТЕРМИНА „ НАЈБОЉИ ИНТЕРЕС ДЕТЕТА“
Дубоко верујући да су најбољи интереси детета давно пре заштићени и Уставним, и Породичним законом, али и Кривичним законом, сматрамо да Закон о правима детета није потребно доносити, а може постати опасан уколико се крене у пуко језичко логичко тумачење истог.
Наиме, сматрам да је неопходно да се да аутентично тумачење Закона, а посебно термина „најбољи интерес детета“, да се каже шта јесте и шта није, тј. да се одреди и позититвно и негативно. Затим да се одреди значење термина „штетне традиционалне културне и религијске праксе“, шта су и шта нису, затим шта је надрилекарство.
По члану 11 Закона о правима пацијената, пацијент има право на алтернативне методе лечења, а надрилекарство је одавно забрањено, сходно томе, поставља се питање да ли ће се под надрилекарством подразумевати природни начини лечења, као и холистички начин лечења, јер уколико се крене у језичко логичко тумачење овог Закона могуће је управо то, да се под надрилекартвом подведу ови начини лечења, који у суштини немају нус ефеката, али немају ни профита за фармцеутске компаније.
Затим члан 43, став 5, Устава Републике Србије, каже да родитељ и законски старалац имају право да својој деци обезбеде верско и морално образовање у складу са својим уверењем, а у члану 15 овог Закона о правима детета и заштитнику права детета, говори се о томе да ће јавна власт између осталог штити дете и од штетне традиционалне, културне религијске праксе, па се поставља питање, ко ће и како ће одредити шта су то „штетне“ традиционалне, културне религијске праксе и ко је компетентан да тако нешто одреди и на основу којих критериума, а опет имајући у виду Устав и члан 43, став 5.
Немојмо заборавити да су права и слободе загарантоване Уставом неповредива и да се непосредно примењују. Самим тим што је то право прокламовано Уставом, говори о једној платформи гаранција, јер се Устав тешко мења, а то говори у прилог томе да је то гаранција и сигурност постојања људских права.
Људска права се непосредно примењују и сва права која су загарантована Уставом не могу се ни умањити, ни смањити ,нити мењати, НЕПОСРЕДНО СЕ ПРИМЕЊУЈУ. Закон није потребан да би се применила та права, а ако Закон постоји он је ту само да правно технички одреди начин остваривања истих.
Члан 17 говори о праву на достојанство, ако имамо у виду овај члан и члан 13- право на мишљење детета, да ли то значи да ће дете моћи да одбије вакцину јер ни једно дете не жели да се вакцинише?
Затим, дете по овом Закону има права на достојанство, али и право на информисаност, како ће то у пракси да се реализује, ако имамо у виду члан 49 Закона о лековима и медицинским средствима који каже да је предложена документација за добијање дозволе за лек власништво предлагача и да представља службену тајну? Како ће дете реализовати своје право на достојанство, када по Закону мора да прими вакцину, дакле да му се убризга иглом супстанца која представља службену тајну? Како службена тајна а постоји право на достојанство и право на информисаност? Једно друго искључује.
Ако се одраслим људима у Републици Србији забрањује да дођу до података шта садржи вакцина и ако се грађанима изричито забрањује увид у те податке прикривајући их неком „службеном тајном“, поставља се питање како ће се водити рачуна о најбољим интересима детета, када се та тајна крије од свих. Чије интересе Закон штити? Интересе детета сигурно не.
Члан 24 – право приступа на информације, дете има право приступа на информације које су усмерене ка промоцији добробити физичког и психичког здравља. Овај члан би требао да буде добар, али пошто је у супротности са чланом 49 Закона о лековима и медицинским средствима, члан 49 из Закона о лековима и медицинксим средствима би требало брисати, јер један и други члан не могу тако заједно у једном правом систему егзистирати.
Посебан остврт направила бих на члан 47 који говори о усвојењу, ту се наводи да да ће органи јавне власти обезбедити у поступцима усвојења детета остваривање најбољег интереса детета и да ће нарочито обезбедити да се примена међудржавног усвојења детета примењује као алтернативна мера заштите детета без родитељског старања, уколико му се не може обезбедити усвојење на територији Републике Србије и уколико је то у најбољем интересу детета, као и да ће органи јавне власти обезбедити да дете на које је примењено међудржавно усвојење ужива целовиту заштиту и стандарде једнаке као и у случају националног-домаћег усвојења. Поред тога, прописано је и да ће органи јавне власти обезбедити, да се случајевима међудржавног усвојења не остварује финансијска корист за било ког учесника у поступку. Пре свега доводим у питање уопште потребу за постојањем међудржавног усвојења, сматрајући да у Републици Србији има превише парова који не могу да имају децу (а и то треба испитати зашто младе мајке остају стерилни и млади очеви такође, ко је одговоран за то?!), а желе да усвоје децу. Дакле због чега би уопште постојала опција да страни држављани усвајају нашу децу када имамо много парова који желе да усвоје децу, и који због тога пролазе ригорозне припреме и тестове, а рецимо страним држављанима је тај пут до усвајања деце изузетно олакшан. Зашто се у Закону уопште спомиње да ће органи јавне власти обезбедити да се у случајевима међудржавног усвојења не остварује финансијска корист за било ког учесника у поступку, ТО СЕ ВАЉДА ПОДРАЗУМЕВА, или можда предлагач овог закона овим напоменама хоће да простре димну завесу, како би се прикрили неки дискутабилни циљеви.
Право детета на најбоље могуће здравље и највиши могући стандард здравствене заштите, може бити апсорбовано само као право, али никако као обавеза. Дете може по члану 53 Закона, имати право на здравље, али никако не може имати обавезу да му се намеће вакцинација као oбавеза. Ту где постоји право, обавеза може бити само са друге стране, са исте стране не могу бити јер једно друго искључује.
Право да се буде здрав је основно фундаментално право, и право детета је да му то нико не ускраћује. Међутим основано доводим у питање то залагање за најбоље интересе детета, ако имамо у виду препуне дечије болнице, онкологије хематологије, ако имамо у виду повећан степен аутизама у Републици Србији, јер се из тога може закључити да се право на здравље детета не поштује, јер да се поштује спровело би се детаљно независно свеобухватно истраживање одакле пораст аутоимуних оболеља и малигнитета. Ми чак немамо ни регистре о броју деце са аутизмом са Кроновом болешћу, улцерозним колитисом, дечијом леукемијом, са канцерима итд. Неопходно је да се овим Законом реше та питања, као и да се формира независно тело које ће се бавити истраживањима одакле толико болесне деце.
Овим Законом је забрањена дискриминација детета и његових родитеља, која се заснива, између осталог, на родном идентитету и сексуалној оријентацији. Наведено је проблематично, јер се кроз забрану дискриминације, против које се нико добронамеран и не би бунио, уводе ови појмови, а Бог је створио свако људско биће као жену или мушкарца, те је потпуно погрешна концепција промене пола. Опасно је и наопако децу учити о овој могућности, зато што су деца изузетно незрела за такве одлуке те би се као таква могла збунити, посебно ако у садејству пубертета, окружења и хормона, али и медијског пласирања таквих примера, донесу погрешну одлуку која може бити погубна за њихов даљи живот, јер не треба заборавити да су деца неретко неодлучна и да често могу и да мењају мишљење, деца су неретко несигурна и са 15 година приликом одабира у коју средњу школу ће ићи, те је погрешно очекивати да ће било која одлука по питању њихове сексуалне оријентације, бити коначна и исправна.
Чланом 32 ставом 2 Закона о заштити становништва од заразних болести, прописано је да је обавезна имунизација имунизација лица одређеног узраста, као и других лица одређених законом, коју лице које треба да се имунизује, као ни његов родитељ, односно старатељ, не може да одбије, осим у случају постојања медицинске привремене или трајне контраиндикације, коју утврђује доктор медицине одговарајуће специјалности или стручни тим за контариндикације.
Тачком 1 става 3, члана 32 наведеног закона је прописано да је имунизација обавезна за лица одређеног узраста против туберкулозе, дифтерије, тетануса, великог кашља, дечије парализе, малих богиња, рубеле, заушака, вирусног хепатитиса Б. НАВЕДЕНЕ ОДРЕДБЕ НИСУ У САГЛАСНОСТИ СА ЧЛАНОМ 24 И ЧЛАНОМ 25 УСТАВА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ. ЉУДСКИ ЖИВОТ ЈЕ НЕПРИКОСНОВЕН. ФИЗИЧКИ И ПСИХИЧКИ ИНТЕГРИТЕТ ЈЕ НЕПОВРЕДИВ.
Као могуће дејство вакцине Priorix, вакцине против малих богиња, црвенке и заушки, Агенција за лекове и медицинска средства Републике Србије, која је по закону надлежна да прати нежељена дејства свих лекова који се код нас користе, наводи изненадне алергијске реакције које могу угрозити живот. До ове реакције је дошло код неколико случајева чији број није наведен.
Дакле, могуће нежељено дејство наведене вакцине, коју Закон о заштити становништва од заразних болести у члану 32 став 3 тачка 1 прописује као обавезну, може бити и смрт детета које ју је примило, изчега јасно произилази да наведени закон у спорним члановим није у складу са чланом 24 Устава.
Даље, став 1 члана 25 Устава јасно прописује следеће: „Физички и психички интегритет је неповредив“. Нарушавање физичког интегритета се у науци дефинише као оштећење појединих органа или делова тела као и нарушавање складног функционисања појединих његових делова, при чему човек бива оштећен каобиолошко биће. Могуће последице обавезне имунизације, односно вакцинације, су нежељена дејства која дефинитивно представљају нарушавање физичког интегритета.
По подацима Агенције за лекове и медицинска средства Републике Србије, која је по закону надлежна да прати нежељена дејства свих лекова који се код нас користе, веома ретка нежељена дејства наведене вакцине, која се јављају код највише 1 од 10.000 примљених доза су: Guillain-Barre –овсиндром, мултипласклероза, неуропатија (проблеми приликом покретања руку и ногу), енцефалитис (запаљење мозга), енцефалопатија (дегенеративно оштећење мозга), менингитис (упала мембране која се налази око мозга) идр.
ДОКАЗ: календар обавезне имунизације са званичног сајта Института за јавно здравље Србије„Батут“,
Даље, члан 2 Конвенције о људским правима и биомедицини одређује да интереси и добробит људског бића имају предност над интересом друштва или науке. Овај исправан став наведене конвенције је у потпуној супротности са „Имунитетом крда“, по коме 95 % становништва треба да буде вакцинисано како би се спречиле епидемије предметних болести.Наведеном теоријом имунитета крда држава правда обавезност вакцинације услед које које долази до смрти и трајног инвалидитета код одређеног броја деце након примљене вакцине.
Овим се правда жртвовање одређеног броја, пре вакцинације, здраве деце.Притом, по званичној медицини, заштита индукована вакцином временом опада тако да је већина одраслог становништва незаштићена од ових болести. Ово је доказ бесмислености ове теорије.
Још један од доказа је и чињеница да произвођач вакцина у упутству за лек наводи да вакцине не штите у потпуности све вакцинисане. Дакле, ни у ком случају 95% становништва не може бити под имунитетом који је стечен вакцинацијом.
Уз то, наведена терминологија је и у супротности са ставовима нас православних хришћана и увредљива, јер човек није животиња нити живи у крду.
Члан 5 став 1 Конвенције о људскимправима и биомедицинииз 1997.године, код нас потврђене Законом објављеном у Службеном Гласнику РС – Међународни уговори бр. 12/2010, прописује да се захват који се односи на здравље може извршити само након што је лице на које се захват односи о њему информисано и дало слободан пристанак на њега. Спорни чланови Закона о заштити становништва од заразних болести свакако нису у сагласности са чланом 5, став 1 Конвенције о људским правима и биомедицини. Закон о здравственој заштити, члан 25 прописује да сваки грађанин има право да здравствену заштиту остварује уз поштовањенајвишег могућег стандарда људских права и вредности, односно да има право нафизички и психички интегритет и на безбедност његове личности, као и на уважавање његових моралних, културних, религијских и филозофских убеђења.
Сасвим је јасно да се спорним члановима Закона о заштити становништва од заразних болести, којима се прописује обавезна вакцинација и санкционише одбијање исте, крши наведено право пацијента науважавање његових убеђења. Уважавање нечијих убеђења подразумева право на слободан избор, а не наметање и присиљавање на одређене медицинске мере.
Ко год говори о најбољим интересима детета мора имати ово у виду, ЈЕР НАЈБОЉИ ИНТЕРЕСИ ДЕТЕТА НИСУ ИЗЛАГАЊЕ РИЗИКУ. И ТО ДЕТЕ, ЈЕДНО ОД 10.000, ИМА ПРАВО НА ЗДРАВЉЕ И ЖИВОТ БЕЗ БОЛЕСТИ И ОШТЕЋЕЊА.
Проблематично у вези вакцина је да се неке од њих гаје на ћелијским линијама абортираних људских фетуса. Тиме постоји могућност да садрже делове тих ћелија па чак и гене абортиране деце, односно фрагменте њихових ДНК. У Србији се нико не бави испитивањем количине ДНК у дозама увезених вакцина произведених на ћелијама абортиране деце. Вакцина Приорикс садржи ослабљени вирус рубеле, умножен на људским диплоидним ћелијама (MRC-5), а M-M-RVAXPRO исти тај живи вирус произведен на WI-38 људским диплоидним фибробластима плућа.
ДОКАЗ: Југословенска фармакопеја 2000 , стр. 289 и стр. 1385
- Пресуда суда у Италији којом је утврђена узрочно последична веза између вакцина датих малолетном детету и тешког психомоторног поремећаја до кога је дошло.
- Судска праксу из суседне Македоније где је у више правних случајева правоснажним пресудама такође утврђена горе наведена узрочно-последична веза између вакцина и тешких поремећаја код деце, и то на основу вештачења вештака медицинске струке
- Судска праксу из САД по којој је у последњих 30 година амерички федерални суд исплатио око 4 милијарде долара за одштету од нежељених дејстава вакцина.
Сматрам да Закон о правима детета и заштитнику права детета није у сагласности ни са Уставом ни са другим Законима ни са самим собом, сматрам да би усвајање истог било погубно за најбоље интересе детета.
У Новом Саду
Дана 25.06.2019. године
Адвокат Милина Дорић
Коментари
Постави коментар