КАД МИ ЖИВИ УСТАНЕМО

У четвртак, 11.јула, била сам на најави  представе „Сребреница. Кад ми убијени устанемо“. Ушла сам  кроз отворена врата Коларчевог народног универзитета, на предавање отворено за јавност.  Ушла сам са групом људи, чланова Покрета Живим за Србију, регистрованог у АПР-у, са јавно доступним програмом. Били смо у мајицама Покрета, на којима је насликана аутономна покрајина Косово и Метохија. Поред нас, било је људи и из других организација.

Овај (немили) догађај, хистерично је пренешен као „упад десничара на представу“. Ваши саговорници су групи младих људи крстили „подмладком идеологије национализма“, који „не могу да се суоче са прошлошћу“, који су „дошли по службеној дужности“, да су „нахушкани и обманути“, уз сладострасни закључак да је овим перформансом „демистификован корен зла“.

Овој идеологизиваној интерпретацији „догађаја“, фали мало чињеница и елементарног поштења. Нити је било упада, јер смо сасвим мирно ушли у салу, кроз отвор предвиђен за то, звани врата,  нити су присутни могли одокативном методом проценити наша политичка уверења, јер нису ни знали ко смо. Покрет којем ја припадам је народни, породични, родољубиви покрет, који високо вреднује националну освешћеност, традицију и културно наслеће, али се са исто таквим жаром бори за социјалну правду и људска права, нарочито у домену здравствене заштите, родитељских права, права ратних ветерана, сиромашних, што се не може сматрати обележјем „десничарства“.

Даље, национализам не схватамо као идеологију, већ ствар кућног васпитања. Као што рече сјајни Момо Капор –то те научи баба. Ваши саговорници греше изједначавајући национализам са националним осећањем. Национално осећање може прерасти у национализам, као суштински и квалитативно различит, у околностима у којима је угрожен национални идентитет, а какве су несумњиво садашње српске прилике. Национализам , као жеља да се сачува , повећа, преобрази или чак створи национални идентитет, видљив је управо код бошњачких муслимана и њиховог инсистирања на наративу о Сребреници.

Замерка ваших саговорника упућена људима које не познају, али знају све о њима, била је да „не желе да се суоче са прошлошћу“. Напротив, ми баш желимо то суочење и због тога смо били на том месту. Прошлост нам је врло јасно показала да према пресуди  Међународног суда правде по тужби Босне и Херцеговине против СР Југославије за „геноцид“, Србија не сноси одговорност за такво дело, нити је учествовала у његовој припреми и извођењу. Прошлост нам показује да „сателитски докази“ које је најављивала Медлин Олбрајт, нису никада угледали светлост дана. Прошлост нам показује да је укупан број тела која су стручњаци Хашког трибунала ексхумирали у вези са догађајима у Сребреници  највише 1923. Од тога је 442 тела са повезом на очима и везаним рукама, што указује на стрељање, које јесте злочин. Прошлост нам указује, према подацима Института за истраживање српских страдања,  да је у периоду од 1992.-1995. на подручју око Сребренице убијено 32б7 Срба. Шта је са сарајевским убиствима хиљаде Срба (око 7000) , када ћемо се суочити са тим, када ћемо правити представу о 123 концентрациона логора за Србе у муслиманском делу града? „Суочавање са прошлошћу“ говори да је Паковићева  представа много више од “уметничке слободе“ и можда би се и догодило, да горепоменути није у првим минутима свог излагања, које смо били спремни да саслушамо, уперио прст према нама и оптужио да смо ми, „националисти“ криви за све, вероватно и за такозвани геноцид у Сребреници, у чије време сам ја имала 13 година, а поједини присутни „националисти“ нису били ни рођени.

Апсолутно одбацујемо пројекције ваших саговорника да смо били тамо „по службеној дужности“. Били смо тамо по људској дужности и савести. Били смо тамо да одбранимо наше жртве и сећање на њих, јер ако их заборавимо, о нашој кривици ће одлучивати они који имају моћ, они који желе да је потврде, изнуђујући покајање целог српског народа за нешто што он није починио. Били смо тамо да поставимо границу између непожељних,  прогнаних жртви и политички коректних, инструментализованих жртви за изазивање лажне кривице.

„Корен зла“, који тако површно и злонамерно покушава да „демистификује“ особа која се бори за некаква људска права, ни у представи, а ни бајци, не може бити певање националних песама и ношење мајици на којима је Косово и Метохија. Насиље, у виду примене силе моћи и положаја, а  које утиче на слободну вољу  и слободну мисао , страхом или манипулацијом је зло. Насиље које стигматизује жртву, демонизује је и рационализује своје понашање је зло. Борба против аутентичног памћења и производња лажног у циљу дезоријентације и поробљавања је зло.

Против тог зла , 11.јула 2019., устали су живи, макар они за које морал није чист провинцијализам.

А Боривоје Боровић, нека пише пријаве.

Др Јована Стојковић

Председник Покрета Живим за Србију