Давор Слободанов Вујачић: Суноврат западне цивилизације
Западна цивилизација се ван сваке сумње, налази у стању свеопштег духовног, моралног, идеолошког и културног пропадања. Не тако давно, оно што смо називали „Запад”, била је најпросперитетнија цивилизација свих епоха. Данас би Западну цивилизацију могли да дефинишемо као геополитички и културни простор којим апсолутно доминирају САД – или, да будемо прецизнији, корумпиране, чак и од грађана сопствених нација потпуно отуђене, пословне, финансијске и политичке елите, познате под називом „америчка дубока држава”.
Амерички потчињени савезници, спољнополитички партнери и друге државе, које су углавном против своје воље нашле под снажним америчким утицајем, не налазе довољно снаге да се одупру нарастајућем броју америчких диктата, притисака, изнуда и уцена, упркос чињеници да су интереси америчке елите и подређених нација веома различити и неретко, дијаметрално супротни. Не само то, него су и интереси самих америчких грађана у снажном контрасту са америчком дубоком државом. Америчке демократске традиције некада су биле сјајан узор остатку човечанства. Данас је међутим, америчка демократија сведена на ниво медијског спектакла – гламурозне и бљештаве представе лишене основне суштине. Готово неосетно, америчка демократија постала је талац интереса неколицине, више не служи народу и то за последицу има деформацију свих сегмената америчког као и друштава нација којима се, де факто, влада из Вашингтона. Ово је процес који траје више деценија али се последњих година одвија убрзаним темпом. Брзина којом се, не само америчко него и сва друга друштва Запада, мењају до нивоа непрепознатљивости дубоко је забрињавајућа.
Узрок ових драматичних промена из којих проистичу духовни и идеолошки суноврат, којем одолева све мањи број нација, у суштини је једноставан. Западњачки пословни кругови, дакле, пре свега они из САД-а, у својим рукама чврсто држе највећи део глобалних материјалних и финансијских ресурса те, пропорционално моћи којом располажу, доминирају и свим другим аспектима друштвеног живота.
Пословне елите обликују западна друштва и нације искључиво у складу са својим краткорочним и дугорочним интересима чији је крајњи циљ остварење профита и елиминација конкуренције. Профит по сваку цену и бескрајна корупција у самом су језгру ове нове секуларне религије.
Све је мање важно на који ће се начин доћи до остварења профита и какве ће бити последице. Планета на којој живимо, биљни и животињски свет, ваздух, реке, језера, мора – све што нам је природа дала на коришћење, експлоатише се, загађује и уништава без трунке далековидости и одговорности. У оваким системима, и само људско биће постаје лишено било какве духовне и интелектуалне димензије и своди се на скуп бројчаних параметара, тек део компликованих финансијских математичких једначина система које га дефинишу као најамника-потрошача чије су потребе искључиво материјалне природе и чијом се бездушном експлоатацијом постиже профит. Оваквом дехуманизацијом друштва на краткорочном нивоу, обезебеђује се извесни материјални напредак оних који западна друштва устројавају по свом нахођењу али по цену духовног и интелектуалног одумирања већине, као и упропашћавања природног окружења од чијег здравља зависи и сам опстанак човечанства. Историја нас међутим, опомиње да морални и духовни колапс цивилизације неминовно доводе до унутрашњег слабљења и сукоба и, на крају, до потпуног материјалног и војног краха.
NATO злочиначка агресија на Србију 1999.
Нови светски поредак, либерални, догматски, бирократски и изнад свега другог, тоталитарни, одавно је престао да буде део теорија завера. Он је ту пред нама, жив, у успону и налету, више него очигледан у свој својој демагошкој монструозности и бездушности. Његове креаторе и чуваре ни најмање не брину фактори који не могу бити изражени и описани математички и који на први поглед не доносе никакву зараду: људска срећа, духовност, сигурност и мир не налазе своје место у финансијским једначинама чак ни онда када могу бити директно доведени у везу са остварењем профита. Духовно испуњени људи, породично остварени, заштићени и задовољни, дефинитивно су продуктивна и креативна бића од чије среће корист има цело друштво. Нажалост, рачуница креатора новог, либералног и тоталитарног светског поретка, плитка је и неумољива. Сваки најамник-потрошач постаје роба које на пренасељеној планети има у изобиљу. Због тога, глобална цена рада може слободно да опада вртоглавом брзином док се радничка права полако враћају на ниво из далеке прошлости. Тако Западна цивилизација полако постаје свет који је заборавио на оне најважније историјске тековине човечанства. Државе Запада су изгледа одустале од идеала по којима би друштво требало да служи остварењу човека као слободног и срећног бића. Западна цивилизација тражи лако замењиве слуге који, уз сав технолошки напредак и комплексност правних система, неће имати ни најмању шансу да икада спознају праву слободу и искобељају се из замке у којој се већ сада налазе.
Како би се успешно контролисали појединци, одређене заједнице људи и комплетно јавно мњење неопходно је, пре свега, пажљиво и дугорочно обликовати преовлађујуће трендове културног живота. Овако настала квази-култура постаје моћно оруђе политичке пропаганде и психолошког подјармиљивања људи. Заснована углавном на пуком хедонизму, промовисању себичности, саможивости и недостатку сваког осећаја за одговорност, модерна поп култура лишена је сваке духовности, филозофске дубине или аутентичног бунта какве су у себи садржавале ранији, спонтано настали, културни покрети. Суштинска порука коју модерна поп-култура настоји да пренесе је потреба прихватања система такав какав је, трајно одустајање од сваке помисли на борбу за бољи свет и заузврат стална потрага за уживањима као замена за духовно, интелектуално или политичко остварење. За разлику од изворних, оригиналних и спонтаних облика културног изражавања и њихових покрета из минулих епоха, модерна популарна култура наменски је дизајниран производ који подилажењем примитивним нагонима, уз лажан сјај и гламур, за циљ има овладавање најширим масама и, наравно, додатно генерисање профита. Популарном културом смишљено се руши стари и ствара нови свет, међутим, то не би требало да буде свет благостања, остварених и срећних људи него облик модерног, технолошки унапређеног робовласништва у којем се људско биће своди на најамника-потрошача који је и сам потрошна роба. Таква „култура” не служи просвећивању и уздизању појединаца и маса него напротив, њиховом заглупљивању и идиотизацији како би се људима што лакше манипулисало и отворио пут ка њиховој несметаној економској, физичкој и свакој другој експлоатацији.
Циљна група су, наравно и пре свега, млади људи јер контролисати њихову судбину значи зауздавање комплетног човечанства у будућности. Зато се настоје раскинути све везе са прошлошћу и традиционалним вредностима и поставити нови стандарди онога шта је нормално, прихватљиво и пожељно. Иза свега се крије компликована економска рачуница стварних владара западних друштава, а то нису њихови народи, како би се очекивало од демократског друштва, него елита. Чак ни површном посматрачу неће промаћи свеприсутне скривене политичко-пропагандне поруке од којих нису изузети чак ни филмови, музика, стрипови или књиге за децу. Млади људи по сваку цену морају бити отргнути из традиционалистичког окружења својих породица, како би њихов наслеђен етнички и верски идентитет били замењени новим, наднационалним и безличним, далеко погоднијим за све могуће форме злоупотребе.
Савремена поп-култура служи униформисању, хомогенизацији и, де факто, ефикасној и у најгорем могућем тумачењу те речи, американизацији људи западне хемисфере, али не само њих. Ово разголићује једну од највећих лажи западних друштава – мит о идеалу хармоничног мултикултуралног, мултиетничког и мултиконфесионалног друштва јер, у ствари, циљ није афирмација етничких и верских заједница – напротив. Изузетак представљају једино маргиналне мањинске групе које се не доживљавају као претња Новом светском поретку, док је већину неопходно разбити, уситнити и претопити у безличну масу лаку за обликовање. Један од начина да се то постигне је управо модерна поп-култура у свој својој бизарној декадентности. Ипак, овде се мора нагласити да није комплетна сцена поп-културе постала оруђем дубоке државе и поретка који она успоставља. Још увек има аутора који су успели да остану ван токова мејнстрим поп-културе, истинских уметника који су остали доследни себи и успели одбранити своју стваралачку оригиналност и независност.
И поред тога што су западњачки кругови моћи донекле дефинисани простором држава које обухватају, они немају никакав стварни национални предзнак нити су уобличени духовним животом нација које контролишу. Њихова једина стварна идеологија је профит и он мора бити остварен свим расположивим средствима и по сваку цену. Западни конгломерат је увалико превазишао фазу у којој је успостављао неоколонијалне односе са слабијим државама остатка света и наступа отворено империјалистички гутајући незасито нације, њихове државе, ресурсе и радну снагу. Тамо где су интереси ове машинерије угрожени, она ће применити широку лепезу политичких и економских притисака и без оклевања директно војно интервенисати, не обазирући се на број жртава и било какве друге последице по људе и природу. Постављање интереса пословних елита изнад добробити огромне већине људи не би било могуће без претходног уништења класичних идеологија и снажне улоге које су оне некада имале у друштву.
У тзв. „западним демократијама”, између водећих политичких партија готово да и нема суштинских идеолошких разлика, колико год звучна и политички обојена била њихова имена. Без аутентичних идеолошких сучељавања и одмеравања снаге, виталности и подршке које политичке идеје уживају у једном друштву, наравно, у једном демократском миљеу – без насиља и диктата, нема ни говора о здравој динамици демократских процеса, нема дијалога па тиме ни истинске демократије.
Карикатура: Никола Драгаш – ИЗБОРИ
Како би мање политичке странке које још увек негују препознатљиве левичарске или десничарске програме биле што ефикасније маргинализоване, у мејнстрим политичке партије улажу се огромна средства. Ове велике странке могу себи да приуште баснословно скупе кампање и са лакоћом купују лојалност бирача, али оне су агенти мрачних сила у друштву и никада не представљају народ, нити се боре за његове интересе. Оне наравно, служе искључиво онима који их финансирају. Избори се додуше и даље организују јер је одржавање илузије демократије и борбе за људска права још увек битан део плана. Победници се знају унапред, а смена мејнстрим политичких партија на власти постаје део вешто режиране позоришне представе у којој је, на крају крајева, потпуно свеједно ко ће победити јер се за бираче неће ништа променити.
Слично томе, углед, улога и утицај које су традиционалне религије имале у модерним друштвима Запада, постепено се и плански потискују на маргине друштва. Уместо традиционалних религија, а у име тобожњих верских слобода, дискретно се промовишу новонастали култови и секте који пропагирају сумњива, опскурна, бизарна и неретко, веома опасна учења. Ови култови имају карактер компанија и њихов фокус није на духовном аспекту људског постојања, него на финансијској конструкцији која им омогућава да опстану на новом тржишту. Како би се ослабио утицај традиционалних религија, ови култови се по својим законским правима изједначавају са традиционалним религијама.
Традиционалне верске заједнице неопходно је ослабити изнутра, раскомадати их, међусобно завадити и на крају потпуно уништити. Што је традиционалнија, ортодокснија и бројнија нека верска заједница, већа је потреба тоталитарног новог светског поретка да се обрачуна са њом јер је циљ потпуно духовно обезглављивање људског бића ради његове што лакшег поробљавања.
На исти начин на који се под чврстом контролом настоје држати верске заједнице и политичке партије, и све друге традиционалне институције и стубови друштва морају бити уклоњени као фактор који значајније учествује у доношењу одлука и прерасподели моћи. Традиционално тумачење демократије подразумева власт већине и заштиту мањина али владари из сенке не намеравају да своју моћ деле са народним масама. Напротив, већина је та која мора бити подјармљена и коју је неопходно држати у апсолутној покорности, па се за остварење тог циља као оруђе користе управо мањине. Фаворизовањем мањина у друштвима Запада, од оних етничких, преко верских па све до сексуалних, тиме што им се дају привилегије и омогућава несразмерно велик утицај, већина бива обесправљена, дискриминисана и на крају ефикасно поробљена. Корист од овакве стратегије је вишеструка: форма борбе за људска права је наизглед задовољена, а контрола над друштвом потпуна. Истинска људска права су међутим универзална, и требало би да буду слепа у односу на пол, нацију, расу, вероисповест или било који други мирољубиви аспект постојања људског бића. Нечија национална припадност, вероисповест, сексуална склоност или било које друго ненасилно опредељење, не чине појединца посебним па не могу бити ни основ за остварење његових специјалних права и привилегија. У модерном друштву никакав облик дискриминације, укључујући ту и ону позитивну дискриминацију, не би смео бити прихватљив.
Ипак, да би се већина чврсто држала под пуном контролом, у страху и покорности, на Западу се догађа управо то да се права мањина издвајају од општих, тумаче и третирају на посебан начин. На овај начин, у друштвима тзв. западних демократија, размере непотизма и корупције досегле су астрономске размере.
колаж – СРБски ФБРепортер
За потпуно поробљавање човечанства, није довољно контролисати само културне токове и политички живот, уништити класичне идеологије и политички дијалог, маргинализовати традиционалне религије и збрисати значај демократске већине у друштву фаворизовањем мањина. Остају још две велике препреке које морају бити уништене, а то су породица и нација. Тако западна друштва ударају на један од најосетљивијих аспеката људског постојања – на однос родитеља и њихове деце. Више није довољно само индоктринисати и искварити децу поп-културом како би се она што раније отргла од родитеља, упавши у замку лажних обећања о разузданој слободи и слатком животу без одговорности, и као најамници, самостални потрошачи, упадала у кредитно и свако друго ропство и на све већи број начина, бивала експлоатисана што раније. Амбиције и апетити западњачких држава су нарасли и оне се сада све чешће постављају између родитеља и деце као врховни ауторитет и арбитар. Одједном, државе наступају као неко ко брине о деци више од њихових родитеља док би у реалности, интервенција државе била оправдана само у ретким, екстремним случајевима.
Више је него очигледна намера либералног новог светског поретка, да се потпуно уништи институција традиционалне породице. Циљ је да она буде замењена свим другим могућим, до сада непознатим, неприродним и накарадним сурогатима породице у којима би деца била потпуно изложена разорном идеолошком утицају неолибералних држава јер би, обликовањем деце, захуктала неман глобалног обесправљивања и поробљавања била у стању да васпостави темеље новог, далеко суровијег робовласништа од оног који познаје Историја.
Државе Запада намеравају да наредне генерације васпитавају у складу са својим потребама за што јефтинијом, непросвећеном радном снагом којом је лако манипулисати. Поново је профит основна идеја водиља и једина религија, једина идеологија моћника из сенке са Запада. Потпуно поробљавање је могуће једино уколико се створи друштво у којем званичне догме не би смеле бити преиспитиване. Свака критика тог монструзног друштва у настајању била би најоштрије санкционисана, дијалози и расправе постале би ствар прошлости, а без њих демократија би била потпуно мртва. То се догађа већ сада. Циљ је створити поколења која би живела у стању колективног историјског заборава и незнања, у идеолошком и духовном слепилу које би за последицу имало стварање роботизованих људских бића која би била коришћена и одбацивана на исти начин као застареле машине. Рађала би се деца која би била потпуно несвесна својих корена и порекла, своје улоге у друштву и својих стварних људских и радничких права. Једном ишчупана из сигурности природног породичног окружења, слично пројекту какав су имали нацисти, деца би била подизана у духу слепе послушности и покорности. Уништењем породице, олакшала би се и реализација пројекта уништења нација, њихових језичких и културних идентитета и наравно, њихових држава. То би Новом светском поретку, фашистичкој звери под мртвом јагњећом кожом лажних слобода, демократије и људских права, на глобалном нивоу знатно олакшало коначну физичку, војну ликвидацију било каквих опозиција са националним предзнацима.
Догматизам и тоталитаризам либералних друштава Запада истински су застрашујући. Све оно што би појединца заиста ослободило, мора бити гурнуто у страну и заборављено. Уместо стварне слободе, пре свега слободе духа, мишљења, расуђивања, критике и говора, као тобожње епохално откриће и идеал новог тумачења слободе, нуди нам се слобода разврата без граница, док се олако заборавља да то никада раније у историји није доносило напредак, него као јасан знак декаденције и дегенерације људског духа, једино ратове, пропаст и смрт. Нови светски поредак као пројекат, полако се формира као једна јединствена државна творевина која би у форми широке уније западних држава, у суштини, била највећа територијална експанзија садашњих Сједињених Америчких Држава по свему осим можда, по имену.
Наравно да су аутентичне националне културе и традиције као уосталом и верске, непожељне у таквом систему. Наравно да су непожељна истинске људске слободе и права. Слобода не може бити израз хедонизма, себичности и небриге о другим људским бићима и самој Природи, јер такво њено схватање неминовно баца друга људска бића у окове понижења и потчињености. Слобода, исто тако, не може постојати без знања и свести о томе шта она заиста јесте, где почиње и где се завршава. Како је то давно приметио Џорџ Бернард Шо, права слобода не може постојати без одговорности па је се управо зато многи толико и боје.
Запад је већ увелико превалио тачку врхунца своје материјалне, политичке и војне моћи. Морални, духовни и идеолошки суноврат дефинитивно најављују и онај много болнији, у којем ће се царство сазидано на похлепи и једноумљу разбити у парампарчад. Тај крах могао би се одиграти и много раније, уколико Запад настави да и даље бесомучно насрће на све снажније и бројније противнике на међународној геополитичкој сцени – на нације неспремне да се одрекну свог идентитета и слободе само зато да би служиле као робови новог светског поретка. Нови светски поредак је дробилица свих традиционалних вредности и свих духовних, културних и идеолошких тековина човечанства и зато је морална дужност сваког појединца да му се супростави разумом, хуманизмом, снагом духа и конкретним, уколико је то икако могуће, ненасилним акцијама.
Давор Слободанов Вујачић
———————
СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић
Teкст преузет
СРБски ФБРепортер
Коментари
Постави коментар