Др Јована Стојковић: ДЕЗИНФОРМИСАНИ ПРИТИСАК

„Ако се, наиме, зна да ће пет до десет одсто вакцинисаних ризиковати да им вакцина наруши здравље (код неких вакцина последице могу бити и смртоносне), а тој врсти превентиве је подвргнуто 10 000 људи, како морално оправдати зло које је нането 500 или чак 1000 особа?
Не само у овој „медицинскоетичкој аритметици“, него и у наизглед много убедљивијој, држимо да је данас морално и етички проблематично то приказивати као успех, јер за тог једног који је страдао, као и за његове ближње не постоји позитивна размера – за њега или њу и оне којима је био драг постоји само однос 1:1.“  

(Увод у медицинску етику, Медицински факултет у Београду, страна 69.)

Пише: Др Јована Стојковић

Информисани пристанак (или непристајање) један је од кључних аспеката релације лекар-пацијент. Монструозни медицински експерименти на затвореницима у нацистичким логорима били су повод за прва озбиљнија размишљања на ову тему, а десетак година касније ова пракса се уводи као окосница медицинске етике. На пријему у болницу тражиће вам да потпишете десетине папира, више из страха од тужбе него због истинског поштовања аутономије и достојанства личности. Ова тврдња бива јасна као дан у случајевима када страха од тужбе нема, а то се у пракси дешава у једном јединственом случају – вакцинацији! По неуставном закону који је противан свим конвенцијама о излизаним „људским правима“ и свим кодексима медицинске етике од Хипократа наовамо, тужени можете бити ви.

Заиста, дуго ме је мучило питање шта је то што брижне и добронамерне лекаре, поштоваоце Закона о правима пацијената, претвара у запенеле уцењиваче који прете одузимањем деце?

Можда идентификација са агресором који им прети одузимањем лиценце и логика: боље ја теби дете него они мени лиценцу (да не говоримо о губитку професионалног достојанства и аутономије и нарушавању деликатног и лековитог поверења пацијента у свог лекара)?

Већина родитеља која су прошла трновит пут одбијања инвазивне медицинске процедуре за своје дете, деле врло слична искуства. „Аргументи“ које је давала „супростављена“ страна били су готово идентични, а реакције дресиране са квалитетом правог психолошког рата. У арсеналу оружја најчешће су се потезале следеће убојите тврдње:

1. Став је струке да је вакцинација обавезна и морате вакцинисати дете.

Ова тврдња, када јој одузмемо императивну ноту, могла би се сматрати тачном. Заиста став Светске здравствене организације је да сваки човек на планети треба бити вакцинисан! Међутим, историја медицине нас учи да су ставови струке променљиви у времену.

Став струке је био да треба давати талидомид у трудноћи против повраћања, што је резултирало десетинама хиљада оштећене деце.

Након другог светског рата у Србији је над децом која су имала гљивично обољење главе ПРИСИЛНО спровођена зрачна терапија под покровитељством Батута и УН, јер то је био став струке, за који би данас завршили у лудници или затвору.

Смернице из деведесетих за хормонску супституциону терапију код жена у менопаузи као главну индикацију имале су кардиоваскуларне болести које су 2002. постале управо контраиндикација за ординирање ове терапије!

Дакле, све се може кориговати и мењати, осим највеће медицинске догме.

2. Ви не знате шта је добро за ваше дете, а ја знам, јер сам доктор.

Већина родитеља нема формално медицинско образовање које иначе доноси минимално, пропагандно, догматско „знање“ о вакцинацији. Оно што сваки данашњи родитељ има неупоредиво више него што је имао његов родитељ када га је вакцинисао, је вишедеценијско искуство вакцинисања људи и његове последице, као и приступ истом преко савремених технологија (то је оно кад вам кажу да сте интернет-родитељ). Пад поверења у праксу вакцинисања није изненадна глупост и неукост која се попут епидемије шири, већ већа информисаност и нажалост бројна лоша искуства која су многи осетили на својој кожи.

3. Притисак застрашивањем: Ако не вакцинишете дете, умреће од тетануса када падне, добиће полиомијелитис и остаће инвалид, добиће енцефалитис од богиња…

Када нормалан човек визуализује ове „тврдње“, преплави га јак осећај кривице који се једино да излечити вакцином. Ко год да је режирао овакав приступ родитељима (а ја сам га лично доживела), у најмању руку обучаван је у Тавистоку.

Да се за циљ има информисање родитеља и поштовање њихове здраве памети и воље, било би речено да 95% заражених полиовирусом нема никакве симптоме, да они који имају симптоме само у 3 % имају симптоме везане за централни нервни систем, да 0,1-0,5% испољи парализе и да се од тог броја половина потпуно опорави, да је за инфекцију нпр. тетанусом, осим пада, потребно да рана буде упрљана земљом, да та земља садржи споре, да рана буде такве врсте да се на њој могу развити анаеробни услови који би погодовали инфекцији… На крају крајева, како је ико од рањеника претекао у Првом и Другом светском рату пре него што је фармацеутска индустрија и СЗО спасла човечанство?

4. Ви занемарујете дете и ми добронамерници ћемо вам га одузети!

Боже мили, колико требаш бити глуп и зао да овако нешто изговориш! Нарочито је фасцинантан појам тог селективног занемаривања деце: храниш га, појиш, облачиш, купаш, учиш, мазиш, пазиш, пратиш, испраћаш, грцаш да му платиш екскурзију и одведеш на море, лечиш кад је болесно, а онда волшебно одлучиш да га само од заразних болести не „заштитиш“. Међутим, ако сте заменик заменика у Министарству здравља, или фамозни заштитник несрећних грађана, може вам се да овакве небулозе изјављујете без последица (осим по сопствено ментално здравље).

5. Етикетирање и давање психијатријских дијагноза

„Теоретичар завере“, омиљена поштапалица коју вам незналице потуре када немају одговор на ваша питања, улази у ширу употребу након меморандума ЦИА-е: „Супротстављање критици извештаја Воренове комисије“, а била је упућена свим истраживачима позадине Кенедијевог убиства који нису веровали у званичну верзију. Данас су се индикације прошириле, па свако ко изрази сумњу у то да колонијална управа ради у корист газди а не народа, добије овај „генијалан“ аргумент по носу. Ако и ово не упали, онда вам славодобитно ребну дијагнозу параноје о којој не знају ништа, исто као и о вакцинама (не могу да се не сетим докторке која је убеђивала јавност на РТС-у да је неопходно да вакцинишемо децу, а на питање да ли зна шта је у вакцинама, одговорила: „Не, то није мој посао“).

Елем, да ли су људи који одбијају вакцинацију – параноичари?

– Надрипсихијатри цене да јесу, зато што њихова идеја о неефикасности и штетности вакцина није тачна. Ако чак и узмемо да њихова идеја није тачна и да су вакцине неопходне као ваздух, то и даље не говори о њиховој суманутости. Наиме, истинитост или неистинитост идеје коју пацијент износи није критеријум за утврђивање његовог лудила (јер како може лекар знати да ли неког стварно јуре зеленаши, или да ли неком заова заиста претура по стварима). Квалитет односа који пацијент има према идеји је кључан за одређивање његове суманутости тј. параноје.

– Обично су идеје ментално болесних људи неразумљиве за шири културни контекст. У преводу: уколико муж, жена и шира фамилија нису звали хитну помоћ да вас пребаци у „Лазу Лазаревић“ због вашег става о вакцинацији, велика је вероватноћа да сте нормални.

– Болестан човек своју сумануту идеју чува за себе, нема потребу за њеним ширењем, он је у свом аутистичном свету индиферентан према ставу других људи према његовој идеји (никад, али никад се није десило да је суманут човек гостовао на телевизији или држао трибину о томе да га нпр. жена трује).

– И најзад, историја психијатрије не познаје спонтана удруживања параноика у грађанска удружења.

Посебну пажњу бих обратила на наводну рационалност лекара и нерационалност родитеља који одбијају вакцинацију. Вајна рационалност огледала би се у логичким одговорима и мисаоним операцијама које повезују узрок и последицу, што би просечно паметном родитељу који није актуелно психотичан и интоксициран психоактивним супстанцама било довољно да процес вакцинације разуме и да исту прихвати.

Објашњење: слика лево – доктор, слика десно – медицинска етика

Искуство многих од нас говори да је у овим ситуацијама присутно недопустиво много логичких грешака. На пример:

1. Скретање са теме: родитељ изјављује да у упутству за вакцине постоје нежељана дејства која га плаше, а лекар каже да их има сваки лек и да ће му дете када падне, а није вакцинисано, добити тетанус (позивање на страх), или да ће угрозити популацију хроничних болесника који не могу да приме вакцину (позивање на сажаљење). Успут, интересантно је да вакцине „побољшавају имунитет“ и да их зато дајемо здравој деци, али зато хронични болесници који вапе за побољшањем имунитета не смеју да их приме…
2. Извртање аргумената: када неко каже да не жели да вакцинише СВОЈЕ дете (на шта има право) прозову га антивакциналним лобистом који угрожава „јавно здравље“ (на шта нема право).
3. Позивање на исмевање: када изнесете став да не желите вакцинацију свог детета, прозову вас пијачем урина и варикине, а уколико сте лекар, дежурни ботови (често међу њима и доктори) вас часте са титулом надри, a aкo вам се име римује са неким органом из генито-уринарне области, попасете и нови надимак.
4. Погрешан узрок (non causa pro causa): ви морате веровати да су заразне болести нестале звог вакцинације (иако графикони који се брижно крију говоре о паду учесталости заразних болести и пре вакцина због бољих санитарних услова живота – верујте, није исто да ли пијете воду уз чесме или из ве-це шоље, ко не верује нека проба – али зато сте луди ако и помислите да је вакцина узрок тога што је ваше дете престало да говори и увенуло 24 сата након исте. Питајте блиставе рације како то да нас није шарлах све помлатио када му је смртност на почетку двадесетог века била 20%, а никад није било вакцине. Хајде да потражимо одговор у уџбенику из инфектологије: “Током двадесетог века стрептокок је почео да губи патогеност, а смртност је опала на испод 5%, да би са антибиотском ером постао лако дечје обољење“. Ево доказа да је могуће да се спонтаним процесом вирулентност и патогеност неког изазивача редукује.
5. Употреба компликованих и непознатих речи (argumentum verbosiom): када човек пита – “Је ли, бре, шта се ти секираш што сам ја невакцинисан, кад ти јеси, ваљда баш из разлога да се не би секирао?“, обично рационални саговорник преврне очима и крене да телали причу о колективном имунитету и како 95% популације треба да буде имуно да би се избегла епидемија. Постоји само мали проблем са овом науком: имун није исто што и вакцинисан, 95% вакцинисане деце није исто што и 95% популације, вакцинални „имунитет“ траје пар месеци до пар година, што значи да нико од нас маторих није прошао поред имунитета за болести за које смо вакцинисани у детињству, те се никад у нашим животима није десило да је 95% популације у једном тренутку „имуно“ као последица вакцинације.
6. Понављање једне исте тврдње (до бесвести): „вакцинација је спасла човечанство, то је највећа цивилизацијска тековина, вакцинација је спасла човечанство, то је највећа цивилизацијска тековина, вакцинација је спасла човечанство, то је највећа цивилизацијска тековина….“.
   Е, чик сад, јуначе, реци да није тако, а да не испаднеш нецивилизовани уништитељ човечанства!
7. Аргумент из незнања (argumentum ad ignorantiam): нема доказа да вакцине изазивају аутизам, значи вакцине не изазивају аутизам, илити нешто је нетачно само зато што није доказано да је тачно, а да ли ће бити доказано и приказано, одлучиће фармацеутска индустрија која у слободно време забрањује филмове и одузиме лиценце (о животима не бих овом приликом).
8. Аргумент претњом (argumentum ad baculum): ако не вакцинишеш дете, одузећу ти га због занемаривања.
9. Позивање на вероватноћу или нешто ће се десити само зато што би могло да се деси: Могућност енцефалитиса код црвенке је 1 на 6-8000, али ће непослушном родитељу рационалиста рећи да ће му због немара „дете остати инвалид“, а неће имати одговор на питање: колико се често енцефалитис јавља као последица вакцине.
10. Argumentum ad hominem: ви сте интернет родитељ, параноик, лажни доктор, шарлатан, мафијаш алтернативне медицине (која је, узгредбудиречено, регуларна секција Српског лекарског друштва.

Законом о здравственој заштити („Сл. гласник РС“ бр. 107/2025,72/2009-др. закон, 88/2010, 57/2011, 119/2012, 45/2013, 93/2014), по први пут у Србији уводи се термин традиционална медицина, чиме су обухваћене све методе и поступци традиционалне, комплементарне и алтернативне медицине.)

11. Argumentum ad auctoritate– то је став Светске здравствене организације! За неупућене, то су оне фине чике што брину о нашем здрављу, али понекад им се омакне и овако нешто: 2014. године УНИЦЕФ и СЗО организују кампању вакцинисања Кенијки против тетануса. Удружење католичких лекара и Бискупска конференција анализирали су шест узорака вакцина у којима је нађен бета ХЦГ хормон, што је говорило о намери да се изазову побачаји и стерилитет Кенијки. Влада Кеније обуставља вакцинацију.

Да ли је ово слобода, добронамерност и рационалност?

Закључак препуштам читаоцима.