Подршка др Стојковић из Канаде, проф. др Кристофер Шо

Draga dr Stojković,

Pišem u vezi sa zakonom o obaveznoj vakcinaciji u Srbiji iz 2016. godine i o aktuelnim pretnjama po status Vas kao lekara.

Prvo, moram da kažem da sam šokiran drakonskom prirodom zakona u Srbiji u kojoj se nevakcinacija smatra zločinom. Ovo je, po mom mišljenju, primer medicinske tiranije zasnovane u velikoj meri na pogrešnoj premisi, odnosno da vakcinacija ne može imati negativne posledice. U stvarnosti, vakcinacija, kao i svaki drugi medicinski postupak ili praksa, ima neželjena dejstva za neke pojedince. Literatura o neželjenim dejstvima vakcina je već velika, i iz dana u dan se povećava, jer naučna zajednica detaljnije istražuje problem. Primeri značajnih neželjenih dejstava obuhvataju čitav niz autoimunih bolesti nazvanih “autoimuni / autoinflamatorni sindrom indukovan pojačivačima” (ASIA), kao što je do najsitnijih detalja opisala medicinska grupa u Tel Avivu na čelu sa profesorom Jehudom Šonfeldom. Podgrupa ASIS-a je poremećaj koji se naziva makrofagijski miofasciitis, takođe dobro okarakterisan laboratorijom profesora Romaina Gerardija u Parizu. U pogledu stvarne statistike sa aspekta mortaliteta, na primer sa MMR vakcinom i raznim vakcinama protiv pertusisa, Centar za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) otkriva sledeće: Od 1990. do 2018. u Sjedinjenim Američkim Državama, 111 ljudi je umrlo od malih boginja, dok je 148 umrlo od MMR vakcine; u istom periodu od pertusisa je umrlo 375 ljudi, a 1700 od vakcina. Samo ovi brojevi, opet iz CDC-ove baze podataka, VAERS-a, ne ostavljaju prostora za sumnju da se značajna neželjena dejstva, uključujući smrt, mogu pojaviti nakon davanja nekih vakcina. Takođe je važno shvatiti da je nedavna procena Univerziteta Harvard pokazala da je samo 1% neželjenih dejstava prijavljeno VAERS-u, što potencijalnu dimenziju problema čini daleko većom

Ovi primeri ukazuju na očiglednu istinitost: kao i svi medicinski postupci od antibiotika do vakcina, koristi za neke se moraju uzeti u obzir u kontekstu šteta prouzrokovanih drugima. Nijedna medicinska procedura nije izuzeta od toga, uključujući vakcine. Smatrati drugačije od ovoga je, po mom mišljenju, pogrešna i krajnje loša medicina.

Što se tiče poremećaja u razvoju kod dece, niz studija na ljudima i životinjama nastavlja da ukazuje na sve veći raspored vakcinacije u Sjedinjenim Američkim Državama sa naglim porastom tereta koji donosi poremećaj autističnog spektra (ASD). Sve više, naučna zajednica shvata da u pogledu različitih neuroloških poremećaja kao što je ASD, mogući krivci su neki faktori okoline koji deluju protiv jedinstvenih profila genetike. Za vakcine se ne može reći da su samo one krive, ali ne mogu se ni potpuno osloboditi optužbe. Uprkos tome što zajednica lekara konvencionalne medicine u Srbiji ili negde drugde može reći da je „nauka pouzdana“, tačno je suprotno. Što više učimo od nezavisnih laboratorija, to više vidimo da nam treba još mnogo da bismo shvatili poreklo različitih autoimunih poremećaja koji sve više utiču na naše populacije.

Druga poenta ovoga što govorim, odnosi se na gore navedeno, ali u kontekstu ljudskih prava, od kojih je “sigurnost osobe” najosnovnija. Sprovoditi na decu vakcinaciju čija su neželjena dejstva tako dobro dokumentovana, samo je mali korak od obavezivanja svih odraslih na vakcinaciju nakon što im imunitet stečen vakcinom prestane. Na primer, efikasnost DPT vakcine (vakcine protiv difterije, pertusisa i tetanusa) se vremenom smanjuje, tako da osoba nakon osam godina od primanja vakcine praktično nema antitela protiv pertusisa. U SAD-u, samo oko 30% odrasle populacije prima buster vakcinu (dodatnu dozu prethodno primljene vakcine), i posledica je da nema kolektivnog imuniteta. Jedino rešenje ovog “problema” bilo bi zahtevanje ponovne vakcinacije svih odraslih uz finansijske kazne ili kazne zatvorom za one koji istu odbiju. Cena koju treba platiti, međutim, bila bi u povećanju nivoa autoimuniteta izazvanog vakcinom. Prisiljavanje pojedinaca da preuzmu ovaj rizik narušava bezbednost osobe i predstavlja pravi znak totalitarne države. Zaista, napominjem da poreklo koncepta “stanja izuzetka (ili vanrednog stanja)” za “veće dobro” potiče od nacista. Ne moram da vam kažem koliko je Srbija trpela pod nacističkom okupacijom.

Iskreno mi je žao što čujem da je Vaša medicinska dozvola ugrožena zato što nastavljate da tražite osnovna ljudska prava za Vaš narod. Takođe sam užasnut činjenicom da se ljudima u Srbiji može pretiti raznim kaznenim merama zbog donošenja odluka za zaštitu sopstvene dece. Pozdravljam to što se Vi i drugi u Vašoj zajednici odupirete ovim merama. Ne sumnjam da će istorija suditi otporu prinudnoj vakcinaciji u pozitivnom svetlu kao još jedan korak da se osigura ljudska sloboda.

U Severnoj Americi postoji sve veći otpor na prisilnu vakcinaciju, jer ljudi shvataju da se kod osetljivih pojedinaca mogu pojaviti neželjena dejstva, da rizici od vakcinacije često mogu nadmašiti njene koristi, i da država nema pravo da krši osnovna ljudska prava za medicinske postupke koji nisu u potpunosti proučeni. Dalje, sve više se uviđa da je veliki deo politike prisilne vakcinacije vođen profitnim motivima različitih farmaceutskih kompanija.

Sjedinjene Američke Države, Kanada, razne evropske i druge zemlje imaju istoriju slobode koja je sasvim u suprotnosti sa propisanim medicinskim procedurama. Za mnoge u Severnoj Americi, pitanje je postalo sasvim jasno: u slobodnom društvu, ljudi moraju biti u stanju da sami odlučuju o svojoj deci i sopstvenom telu. Sve drugo je jednostavno tiranija.

Nadam se da ćete svoj slučaj i oštre zakone koji se razmatraju u Srbiji odneti komisijama za ljudska prava Ujedinjenih nacija i Evropske unije i tako pomoći zakonodavcima u Srbiji da shvate opasan put na kom se nalaze.

Molim Vas da budete sigurni da imate moju punu podršku, i javite mi mogu li nešto da učinim da pomognem.

S poštovanjem,

Prof. dr Kristofer A. Šo

Profesor odseka za oftalmologiju i vizuelne nauke Univerziteta Britiš Kolumbija

Vankuver, Kanada V5Z1M9