О увођењу дигитализације

Објаву пишем на љубазни захтев вође покрета ,,Живим за Србију” психијатра Јоване Стојковић. Рад покрета пратим готово од самог почетка и препознајем његове циљеве, вредности и начела као икрене и неопходне савременој Србији.
Наиме, почео бих причу из угла Јованине стечене славе илити озлоглашености везаних за њен став о обавезном цепљењу. Укратко, правни преседан обавезног цепљења је тај да држава има начина да противно вољи својих грађана у њихова тела уноси супстанце (или направе), а по њихово наводно добро. Вероватно сте приметили да је овај преседан невероватно опасан јер ћемо, у не толико далекој будућности, по истом овом преседану телесне несуверености морати да носимо одређене биометричке чипове. Као дипломирани електро-инжењер, иако без радног искуства, могу одмах да вам потврдим да ће тим чиповима, осим надгледања општег стања, моћи и да се датим организмом ограничено управља јер се струјом и контролом концентрација хормона осећања могу противно вољи појединца побуђивати. Како је свака технологија људског рода нужно у прошлости увек нашла барем један начин да се користи у ратне сврхе, тако сматрам да би било изванредно наивно веровати да ово чиповање, е-праћење и обележавање грађанства нема своју мрачну страну коју ће обичан свет са закашњењем искусити.
Пре него ли дубље задрем у тему желео бих да се политички само-обојим да бисте знали из тачно којег угла моји ставови и слика света произилазе. Редом сам етно-центриста, суверениста, па слободарац. По вероисповести сам деиста.
Сад, о агенди илити крајњим намерама светских токова и напредњацима као извршном руком болести на нашем тлу. Много људи то можда не схвата, али напредњаци су заправо једина доследна странка свом имену. Заиста су у Србију почели да, са опроштењем, гурају разно-разне новотарије под окриљем развоја, а по цену предања ђедова и слободе. Па тако имамо скоро први једнополни брак и сурогат рађање (премијер); редовне параде настраности у којима, ако се не варам, су се ове године појавили и најмлађи као учесници; продавање земље, фабрика и рудника у несрпске руке; државу која позајмљује сопствени новац и која не може ни да писне даље од воље страних банкара; насељавање Србије економским прилико-ловцима који са собом носе ислам, насиље и систем вредности потпуно одударајући нашем сопственом итд.
Укратко, остали су доследни напредњаштву и утапању Србије у једну гломазну, потпуно етно-културолошки неразазнајну целину. Свако питање српске суверености, националног интереса и идентитета је самим тим очито и неизбежно занемарено.

Све ми ово још од средње школе јасно смрди на орвеловски завршетак једне светске надвладе у свету у којем породице не постоје. Држава се ставља у примарну улогу свих делова живота појединца. Ово се јасно види из закона који терају на обавезно основно образовање, обавезну вакцинацију, обавезно добровољну посмртну донацију органа (не спрдам се, цитирам шефа напредњачке посланичке групе – Мартиновића), цео пакет глупости који нови закон о породици представља, наводним говором мржње и Уставом Републике који ни у једном једином свом члану не види Србе као једнаке грађане произвољним сексуалним, националним, верским и сличним мањинама.
У Орвеловом делу ,,1984” друштво је потпуно атомизовано, нема топлине међу људима, деца настају (не рађају се) из епрувете, људска права и Христове беседе су одстрањене као непожељне… Све што постоји су милијардерске твртке чија воља је закон.
Као неко ко је живео у Америци четири године за време студија мислим да су најопаснији видови само-уништења ти да држава дозволи мешање и настањивање разних националности у значајној мери, дословно субвенционисање сексуалне настраности и прерана сексуализације деце. Разно-расна друштва су некохезивна па самим тим и неујединива; без осећаја аутохтоности, припадништва или порекла па самим тим подложна чешћим и већим променама…
…то јест, таква друштва се далеко лакше преводе жедна преко воде.
За крај – ја нисам против технолошког напретка. Ја сам исључиво против непоштовања Срба, наших права и националних интереса.

Са поштовањем,
Вук Параментић