Крст носити нама је суђено

Ми данас присуствујемо једном слому какав се није први пут десио у српској историји, дешавало се слично и више пута раније. Сетимо се само времена које је нама православним Хришћанима јако важно, времена Косовског боја, када су Турци кренули на Беч, па натрчали на “луде“ Србе који их зауставише скоро 90 година. Најјачу војску тога времена ми смо задржали на Балкану од Маричке битке 1371. до пада Смедерева 1459.године. Турци су до Беча дошли, али много, много касније него што су планирали, и у време када су били пуно слабији него што су били када су дошли код нас. Ми смо се тукли са најјачим Турцима у њиховој историји. Било их је много пута више од нас, и поред тога тукли смо се. И да, победили су нас. Прво су нам узели Косово, па су нам онда узимали део по део земље, слично као што се дешавало свих оних ратних година на овим нашим просторима при нападу Запада на српски народ. Рат на Косову 1999. године је био само крај, ми смо се са Западом тукли од 1991. И опет “луди“ Срби стадоше једини наспрам много, много пута јаче снаге. И опет “луди“ Срби стадоше наспрам и тукоше се са најјачом снагом Запада икада, они су тада били на врхунцу своје моћи. И као што су Турци некада кренули на Беч и Париз, а задржаше се дуго на Балкану,  тако нови Турци, овај пут са Запада, кренуше на Москву, а задржаше се на Балкану много, много дуже него што су планирали. Можете само замислити шта би било са Русијом да су изашли на њене границе 1999. а не 2014.године, као што сада излазе. И као што су некада западна друштва успела да се одбране од нејезде Турака под Бечом, тако се сада води рат пред Москвом. И као што су некада Турци дошли под Беч много слабији него на Балкан, тако су и сад нови Турци са запада много слабији него када су били код нас.

Крст носити нама је суђено. Ми смо такви какви смо, и Бог нас је поставио овде где нас је поставио са посебном сврхом и циљем. Наш карактер национални није случајно такав: ми смо ту да будемо први на удару. И увек смо били први на удару да зауставимо противника Христа. Јер полумесец турски је кренуо на хришћански Беч, тако су они то видели некада. Нису они много размишљали о католицима, православнима… већ су кренули тамо где су сматрали да су Хришћани, и на њихове државе. Тако и данас ови који су се одрекли Христа крећу на једино место где још Христа има, а да уз Њега стоји држава, а то је Русија.

Срби такви какви су били, никакви Хришћани тек изашли из комунизма, су ипак дубоко негде у свом срцу имали ту никад затомљену потребу да се супротставе злу. Да осете, инстиктивно осете шта је истина, и да се супроставе. И да – ми смо се супротставили. И да – ми смо страдали. Али то је наш крст и не треба због тог крста да тугујемо, него да будемо поносни на њега и да се спремамо на устајање. Јер ни Турци нису довека трајали, а данас окупације више не трају вековима као некада, него много, много краће.

Као што ми нисмо могли да се ослободимо турског ропства док су Турци освајали Угарску и долазили под Беч, тако се нећемо ослобађати ни овог ропства док се НАТО не буде повлачио од Москве. Тај тренутак долази, и  искрено се надам да ћемо га за коју години сви заједно дочекати. Када будемо видели да се граница Запада помера ка нама знаћемо да је слобода близу. Али је важно да тај тренутак дочекамо спремни. Тај тренутак треба сада да сагледамо и да кренемо да се спремамо за њега. Јер слободу нам неће донети нико други, него ћемо морати сами да је освајамо- Карађорђе је био Србин, а не Рус. Јесте он финансиран из Земуна од Срба када су се Турци вратили на Балкан, и кад је граница била на Дунаву, али је он био тај који је повео српску борбу за слободу .

Срби ће и овај пут морати сами да понесу пушку слободе, пушку која неће бити иста као што је била у 19-ом веку. Неће ни ослобађање од окупатора бити исто као некад, али како год да буде опет ће неко од Срба морати то ослобођење да изнесе. И свако од нас треба већ сада да се спрема у срцу своме за то. За почетак постом и молитвом, а после онако како то време и тренутак буде тражио од нас.

Догодине у Призрену!

Аутор: Александар Миљевић